Шкотски језик
| шкотски | |
|---|---|
| Говори се у | Уједињено Краљевство, Република Ирска |
Број говорника | Матерњи језик: 110.000–125.000 (1999–2011) Секундарни језик: око 1,5 милиона (недостаје датум) |
| латиница | |
| Званични статус | |
Службени језик у | - |
| Језички кодови | |
| ISO 639-2 | sco |
| ISO 639-3 | sco |
 Шкотско говорно подручје у 20. веку | |
 Већински језик
Мањински језик | |
Шкотски је германски језик који се говори у Шкотској и деловима Алстера.[1]
С обзиром да не постоје јасни критеријуми за разликовање језика од дијалекта, постоје различита мишљења о лингвистичком, историјском и социјалном статусу шкотског језика.[2] Шкотски се често сагледава као варијанта староенглеског језика,[2] али постоји мишљење да се ради о посебном германском језику, блиском норвешком или данском.[2]
Историја[уреди | уреди извор]
Нортумбријски дијалект староенглеског језика настао је на простору данашње југоисточне Шкотске до реке Форт до 17. века.[3] Углавном је остао ограничен на ово подручје до 13. века, и коришћен је у свакодневној употреби док је гелски коришћен као званични језик пред судом. Временом се на овом подручју развио средњоенглески, познат и као рани шкотски који је временом почео да се разликује од нортумбријског дијалекта услед имиграције из скандинавских земаља.[4] Касније су велики утицај на шкотски имали романски језици, латински и нормански француски[5] а касније и француски, холандски и средњонемачки језик услед трговине и имиграције.[6]
Од 13. века рани шкотски се проширио у Шкотској, услед јачања шкотских институција и слабљења француског утицаја. До 16. века развио се средње шкотски језик који је био углавном независан у односу на енглески.[7] Од 1610. до 1690. око 200.000 Шкота населило је област Улстер у Ирској.[8] У неким областима Шкоти су били многобројнији у односу на енглеске насељенике.[9] Савремени шкотски се развио након 1700. када је савремени енглески прихваћен као књижевни језик.
Статус[уреди | уреди извор]
До Уговора о Унији из 1707, када су Шкотска и Енглеска приступиле стварању Краљевства Велике Британије, постоје броји докази да су Шкоти задржавали свој језик као независан.[10]
Данашња влада Велике Британије прихвата шкотски као регионални језик и признат је као регионални или мањински језик у Европи.[11]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „List of declarations made with respect to treaty No. 148”. Conventions.coe.int. Архивирано из оригинала 09. 07. 2011. г. Приступљено 9. 9. 2012.
- ^ а б в A.J. Aitken in The Oxford Companion to the English Language, Oxford University Press. 1992. стр. 894.
- ^ A History of Scots to 1700 Архивирано на сајту Wayback Machine (26. мај 2011), DOST Vol. 12 p. xxxvi
- ^ A History of Scots to 1700, DOST Vol. 12 p. xliii
- ^ A History of Scots to 1700, pp. lxiii-lxv
- ^ A History of Scots to 1700, pp. lxiii
- ^ Corbett, John; McClure, Derrick; Stuart-Smith, Jane, ур. (2003). „A Brief History of Scots”. The Edinburgh Companion to Scots. Edinburgh: Edinburgh University Press. стр. 9ff. ISBN 978-0-7486-1596-4.
- ^ Montgomery & Gregg 1997, стр. 572
- ^ Adams 1977, стр. 57
- ^ Nostra Vulgari Lingua: Scots as a European Language 1500–1700 Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јул 2011) By Dr. Dauvit Horsbroch
- ^ „Second Report submitted by the United Kingdom pursuant to article 25, paragraph 2 of the framework convention for the protection of national minorities” (PDF). Coe.int. Приступљено 16. 8. 2013.
Литература[уреди | уреди извор]
- Corbett, John; McClure, Derrick; Stuart-Smith, Jane, ур. (2003). „A Brief History of Scots”. The Edinburgh Companion to Scots. Edinburgh: Edinburgh University Press. стр. 9ff. ISBN 978-0-7486-1596-4.
