Операција Ке

С Википедије, слободне енциклопедије

{{Инфокутија Војни сукоб | битка = Операција „Ке“ | слика = I1Sub.jpg | величина_слике = 300п | опис_слике = Посада америчког торпедног чамца ПТ-65, врши инспекцију остатка јапанске подморнице И-1, потопљене 29. јануара 1943. године код Гвадалканала. | сукоб = Други светски рат | датум = 14. јануар—7. фебруар 1943. | локација = Гвадалканал—Соломонова острва | резултат = Јапанско успешно повлачење | страна1 = САД
Аустралија Аустралија
Нови Зеланд Нови Зеланд | страна2 = Јапан | заповедник1 = Вилијам Хелси
Обри Фич
Александер Печ
Неитан Ф. Твининг
Френсиси П. Малкехи
Џ. Лотон Колинс | заповедник2 = Исороку Јамамото
Гуничи Микава
Хитоши Имамура
Џиничи Кусака
Шинтаро Хашимото
Харукичи Хјакутаке | губици1 = 1 крстарица потопљена
1 разарач потопљен
3 торпедна чамца потопљена
1 разарач оштећен
53 авиона уништена[1] | губици2 = 1 разарач потопљен
1 подморница потопљена
3 разарача теже оштећена
56 авиона уништена[2]</ref>Грешка код цитирања: Затвара </ref> који недостаје <ref> ознаци

Користећи јапанско изненађење, савезничке десантне снаге су, већ у сутон 8. августа 1942. године, завршиле своје почетне циљеве осигурања Тулагија и суседних малих острвца, као и извесног аеродрома у изградњи на Лунга Поинту на Гвадалканалу. Савезници су касније дали име аеродрому, „Хендерсеново поље“, по мајору Лофтону Хендерсену, морнаричком пилоту који је погинуо у бици за Мидвеј. Савезнички авиони који су оперисали са аеродрома „Хендерсеново поље“ названи су „Кактус ваздушне снаге“ по савезничком кодном имену за Гвадалканал.[3][4]</ref>[5][6][7]Грешка код цитирања: Затвара </ref> који недостаје <ref> ознаци[8]

Одлука о повлачењу[уреди | уреди извор]

Такуширо Хатори, штабни официр у јапанском генералштабу.

Током новембра 1943. године јапански армијски војни врх у Токију је наставио да даје подршку даљим покушајима преотимања Гвадалканала. Међутим, у то време ниже рангирани штабни официри започињу опрезну дискусију о напуштању острва. Такуширо Хатори и Масанобу Цуђи, који су недавно посетили Гвадалканал, су рекли својим колегама у штабу да би било који даљи покушај за преузимање острва био узалудан. Рјузо Сеђима је известио да је опадање отпорности јапанских трупа на Гвадалканалу било неочекивано велико, и да би будуће операције коштале превише жртава. Дана 11. децембра, два штабна официра — капетан корвете Јуђи Јамамото и мајор Такахико Хајаши, враћају се у Токио из Рабаула и предају Сеђимине, Хаторијеве и Цуђијеве извештаје. Они додају и то, да већина јапански армијских и морнаричких официра у Рабаулу предлаже напуштање Гвадалканала. Приближно у исто време јапански министар рата информише Генералшатаб да Јапан нема довољан број трговачких бродова који би у исто време пребацивали појачања на Гвадалканал или преносили стратегијске сировине до Јапана, ради одржавања економске и војне моћи.[9]</ref>[10]Грешка код цитирања: Затвара </ref> који недостаје <ref> ознациГрешка код цитирања: Затвара </ref> који недостаје <ref> ознациГрешка код цитирања: Затвара </ref> који недостаје <ref> ознаци[11]

План и снаге[уреди | уреди извор]

Дана, 3. јануара 1943. године, империјални генералштаб информише 8. армијску област и Комбиновану флоту о одлуци да се напусти Гвадалканал. Од 9. јануара, штабови Комбиноване флоте и 8. армијске област су заједнички израдили план, службено назван „операција Ке“, по једном тону у јапанском Кана речнику, за извршење евакуације.[12][13][14][15][16][17][18]

План је предвиђао да се један батаљон пешадије пребаци разарачима до Гвадалканала, око 14. јануара, са задатком да пружи заштиту током евакуације. Јапанска 17. армија бу започела са повлачењем ка западном крају острва, 25. или 26. јануара, а ваздушна кампања у области јужних Соломона би отпочела 28. јануара. Људство 17. армије би било пребачена на три пут разарачима, током прве недеље фебруара, а завршетак операције је био предвиђен за 10. фебруар. У исто време, јапанске ваздушне и морнаричке активности би постале упадљивије, са мањим нападима у области Нове Гвинеје и Маршалских острва, као и лажни радио промет, којим би трбало збунити савезнике око стварних јапанских намера.[19]</ref>Грешка код цитирања: Затвара </ref> који недостаје <ref> ознаци[20]

За ваздушну подршку приликом извођења операције биле су задужене наизменично, морнаричка 11. ваздушна флота и армијска 6. ваздушна дивизија, које су базирале у Рабаулу, са 212, односно 100 авиона. Допунски, 64 авиона са носач авиона Зуикаку су привремено придодати ваздушним снагама у Рабаулу. Такође, и 60 хидроавиона из јапанских поморских снага „Р“ области, су се налазили у Рабаулу, на Бугенвилу и Шортлендским острвима, што значи, да су Јапанци за обезбеђење операције „Ке“, сакупули укупно 436 авиона. Сједињавањем јапанских ратних бродова и морнаричких ваздушних јединица у овој области, формирана је флота југоисточне области, под командом Џиничи Кусаке у Рабаулу.[21]

За супротстављање јапанским бродовима, под командом вицеадмирала Вилијама Хелсија, команданта савезничких снага на јужном Пацифику, била су на располагању 2 носача авиона - (Ентерпрајс и Саратога), 6 ескортних носача авиона, 3 нова брза бојна брода, 4 стара бојна брода, 13 крстарица и 45 разарача. У ваздуху, 13. ваздушна армија, која је бројала 92 ловца и бомбардера, под комнадом бригадног генерала Неитана Ф. Твининга и „Кактус ваздушне снаге“ на Гвадалканалу, са 81 авиона, под командом бригадног генерала маринаца Френсиса П. Малкехија. Контраадмирал Обри Фич је био главни ваздухопловни командант на јужном Пацифику. Број авиона на флотним и ескортним носачима авиона је износио 339 авиона. Поред тога, 30 тешких бомбардера је било стационирано на Новој Гвинеји, са довољно великим радијусом дејства да достигну до јужних Соломонових острва. Укупно, савезници су располагали са 539 авиона, способних да се супротставе операцији „Ке."[22]

До првог викенда јануара, болест, изгладнелост и борбе су смањиле број Хјакутакијевих војника на 14.000, а и међу њима је био велики број уморних и изгладнелих војника који нису били способни за борбу. Јапанска 17. армија је располагала са свега три исправна топа и неколико пројектила за њих. Са друге стране, савезнички командант острва, амерички генерал-мајор Александер Печ, располагао је комбинованим снагама америчких маринаца и копнене војске, сврстаних у 14-ти корпус, са укупно 50.666 војника. Печ је био опремљен са 167 артиљеријских оруђа, укључујући топове и хаубице од 75 mm, 105 mm, и 155 mm, са обилном количином муниције за њих.[23]

Операција[уреди | уреди извор]

Припрема[уреди | уреди извор]

Од 1. јануара 1943. године, јапанска војска је променила своје радио комуникационе кодове, користивши нове, још теже за савезничке дешифранте, који су успели да претходне делимично пробију, те су на тај начин откривали јапанске намере и покрете. Док је јануар одмицао, савезнички извиђачи и радио прислушкивачи су приметили повећање броја бродова и авиона у базама Трук и Рабаул, као и на Шортлендским острвима. Савезнички аналитичари увиђају да је повећани радио сабраћај на Маршалским острвима био обмана, која треба да им одвуче пажњу од извесне операције у области Нове Гвинеје или Соломонових острва. Међутим, савезнички обавештајци су погрешно протумачили сврху ове операције. Дана, 26. јануара 1943. године, обавештајно одељење при савезничкој пацифичкој команди, обавештава савезничке снаге на Пацифику да се Јапанци спремају за нову офанзиву, под именом „Ке“, на простору Нове Гвинеје или Соломонових острва.[24]

Дана, 14. јануара, једна „Токио експрес“ мисија са 9 разарача пребацује батаљон „Јано“ на Гвадалканал, чији је задатак био да врши стражу на копну за време операције „Ке“. Батаљоном је командовао мајор Кеиђи Јано, и бројао је 750 војника, плус батерија брдских топова са 100 чланова послуге. Са батаљоном је стигао и потпуковник Кумао Имото, представник 8. армијске области, који је био одређен да преда Хјакутакеу наређење и план за евакуацију. Из безбедносних разлога, 17. армије није раније обавештена о одлуци за повлачење са Гвадалканала. „Кактус ваздушне снаге“ и 13. ваздушна армија су напале 9 јапанских разарача током њиховог повратног пута, и оштетиле разараче Араши и Таниказе, а обориле су и 8 јапанских ловаца који ескортовали конвој јапанских разарача. У овом нападу, америчке снаге су остале без 5 авиона.[25][26][27][15][28][29]

„Ово је један врло тежак задатак, да се армија повуче под постојећим околностима. Међутим, наређења Армијске области, настала на основу царевих наређења, морају бити извршена ма колико да коштају. Ја не могу гарантовати да ће она бити у потпуности извршена."
Харукичи Хјакутаке, 16. јануар 1943.[30]

Касније, 15. јануара, Имото стиже до штаба 17. армије код Кокумбона, и информише Хјакутакеа и његов штаб о одлуци да се изврши повлачење са острва. Прихвативши преко своје воље наређење 16. јануара, штаб 17. армије саопштава тек 18. јануара својим војницима план за евакуацију са острва. План је предвиђао да се 38. пешадијска дивизија, која се тренутно бранила од једне америчке офанзиве по гребенима и брдима у унутрашњости острва, ослободи и повуче ка рту Есперанс на западном крају Гвадалканала, почевши од 20. јануара. Повлачење 38. пешадијске дивизије, штитила би 2. пешадијска дивизија, која се налазила на Гвадалканалу од октобра 1942. године, и батаљон „Јано“, а затим би се и обе ове јединице повукле у западном правцу. Сваки војник који није био способан за кретање, подстицан је на самоубиство „добијајући на тај начин поштовање од царске армије“.[31][32][33][34][35][36]

Повлачење ка западу[уреди | уреди извор]

Александер Печ отпочиње једну нову офанзиву, управо кад је јапанска 38. пешадијска дивизија оточела са повлачењем са удаљених гребена и брегова који су још увек били у њиховим рукама. Дана, 20. јануара, америчка 25. пешадијска дивизуја, напада неколико брега, који су од Американаца названи; брег 87, брег 88 и брег 89, а формирали су један гребен, који је доминирао изнад Кокумбона. Наилазећи на много мањи отпор него што су предвиђали, Американци освајају сва три брега до јутра 22. јануара. Померајући снаге и искористивши изненадни продор, Лотон Колинс брзо наставља напредовање и заузима пред сам сутон следећа два брега; брег 90 и брег 91, постављајући Американце у позицију да изолују и освоје Кокумбону, те на тај начин ухвате у клопку целу јапанску 2. пешадијску дивизију.[37][38][39]

Америчке снаге освајају Кокумбону и отпочињу напад ка западу, у периоде од 23. до 25. јануара.

Реагујући брзо на насталу ситуацију, Јапанци су хитно евакусали Кокумбону и наредили својој 2. пешадијској дивизији да се дмах удаљи ка западу. Америкамци освајају 23. јануара Кокумбону. Иако је неколико јапанских јединица ухваћено у клопку између америчких снага и уништено, већи део 2. јапанске пешадијске дивизији је успео да се извуче.[40][41][42]

Још увек плашећи се нове и појачане јапанске офанзиве, Печ ангажује снаге у јачини од само једног пука за време напада на јапанске снаге западно од Кокумбона, задржавајући остале снаге у близини Лунга Поинта као заштиту аеродрома. Терен западно од Кокумбона, био је добар за Јапанце који су покушавали да задрже америчке снаге, док је остатак 17. армије наставио да се повлачи ка рту Есперанс. Америчко напредовање је било дуж ивице једног пролаза свега 270 до 550 метара широког, између густе џунгле на копну и стрмих коралних гребена. Гребени, су се простирали вертикално дуж обале, упоредно са многобројним потоцима и заливима који пресецају пролаз са „ребрастом тачношћу."[43][44][45]</ref>Грешка код цитирања: Затвара </ref> који недостаје <ref> ознаци[46]

Јапанска одбрана на реци Бонеги је успела да заустави америчко напредовање за скоро три дана. Тек уз помоћ гранатирања Јапанаца са америчких разарача Вилсон и Андерсон, 1. фебруара, Американци су успешно прешли реку, али нису одмах журили са напредовањем ка западу.[47][48][49][50]

Ваздушна кампања[уреди | уреди извор]

Ваздушна кампања у склопу операције „Ке“ отпочела је средином јануара ноћним нападима на аеродром „Хендерсеново поље“ са по 3 до 10 авиона, причињавајући безначајне штете. Дана 20. јануара 1943. године, један усамљени Каваниши Х8К бомбардује Еспириту Санто. Пет дана касније, 25. јануара, 58 морнаричких ловаца Зеро изводе дневни препад на Гвадалканал. Као одговор „Кактус ваздушне снаге“ шаљу у одбрану 8 ловца Граман F4F вајлдкет и 6 ловца П-38 Лајтинг, који обарају 4 Зероа без сопствених губитака.[51]

Други већи ваздушни препад је извршен 27. јануара, са 9 лаких бомбардера Кавасаки Ки-48, који су били праћени са 74 ловца Накаџима Ки-43 из морнаричке 6. ваздушне дивизије базиране у Рабаулу. Савезници су сакупили изнад Гвадалканала 12 ловца Граман F4F, 6 ловца П-38 Лајтинг и 10 ловца П-40, који су узлетели са аеродрома „Хендерсеново поље“. У насталој ваздушној бици, Јапанци су изгубили 6 ловца, а „Кактус ваздушне снаге“; 1 ловац Ф4Ф, 4 ловца П-40 и 2 ловца П-38. Бомбардери Кавасаки су избацили бомбе на америчке позиције у околини реке Матаникау, проузрокујући мале штете.[52]

Битка код острва Ренел[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Битка код острва Ренел

Верујући да се Јапанци спремају за једну нову велику офанзиву у области јужних Соломона, са циљем повратка аеродрома „Хендерсеново поље“, адмирал Хелси почевши од 29. јануара, спрема и шаље према јужној области Соломонових острва пет група ратних бродова са задатком да заштите конвој са трупама, и увуку у борбу било које јапанске морнаричке снаге које би дошле у њихов домет. У ових пет група се налазило: 2 носача авиона, 2 ескортна носача авиона, 3 бојна брода, 12 крстарица и 25 разарача.[53]

Гифенова оперативна ескадра ТФ 18 на путу ка Гвадалканалу, 29. јануара 1943. године.

Ближа заштита конвоја била је дужност оперативне ескадре ТФ 18 (Task Force 18 - TF 18), под командом контраадмирала Роберта Гифена, састављена од тешких крстарица Вичита, Чикаго и Луисвил; лаких крстарица Монпеље, Кливленд и Колумбија; ескортних носача авиона Ченанго и Суван; и 8 разарача. Група у којој је био носач авиона Амерички носач авиона Ентерпрајс, налазила се 250 наутичких миља иза ТФ 18.[54][55]</ref>[56]Грешка код цитирања: Затвара </ref> који недостаје <ref> ознаци[57]

Амерички транспортни конвој стиже до Гвадалканала и успешно истоварује свој терет током 30. и 31. јануара. Остатак Хелсијевих ратних бродова остају стационирано у Коралном мору, јужно од Соломонових острва, очекујући појаву јапанских поморских снага, пошто су савезници веровали да предстоји једна нова јапанска офанзива. Одлазак оперативне ескадре ТФ 18 из области Гвадалканала, отклонио је једину могућу опасност по операцију „Ке“.[58]

Такође, 29. јануара, две корвете из састава поморских снага Новог Зеланда, Моа и Киви, откривају јапанску подморницу И-1, која је покушавала да достави снабдевања код Камимбоа на Гвадалканалу. Након 90 минута борбе, две корвете успевају да потопе подморницу И-1.[59]

Прва евакуациона пловидба[уреди | уреди извор]

Остављајући своје крстарице код Кавијенга, Микава окупља свих 21 његових разарарача у поморској бази на Шортлендским острвима, одакле креће 31. јануара на прву евакуациону мисију. Контраадмирал Шинтаро Хашимото је био на чело ове групе разарача, назване „јединица за осигурање“. Шездесет хидроавиона из састава јапанских поморских снага „Р“ области, су коришћени као извиђачи за „јединицу за осигурање“, а уједно су служили и као одбрана од напада америчких торпедних чамаца током ноћног евакуационог пута. Савезнички бомбардери Б-17 летеће тврђаве, изводе напад на јапанску поморску базу на Шортлендским острвима, ујутру 1. фебруара, али причињавају јако мало штете, уз губитак од четири бомбардера. Истог дана, јапанска 6. ваздушна дивизија изводи напада на аеродром „Хендерсеново поље“, са 23 ловца Накаџима Ки-43 и 6 бомбардера Кавасаки Ки-48, али ни они не постижу неке значајније резултате, уз губитак од једног ловца.[60]

Карта завршне фазе Гвадалканалске кампање, 26. јануар – 9. фебруар, приказује америчко напредовање и јапанске одбрамбене позиције, као и евакуационе тачке.

Верујући да се јапанске снаге повлаче ка јужној обали Гвадалканала, ујутру 1. фебруара, Печ искрцава један ојачани армијски батаљон и маринце, око 1500 људи, под командом пуковника Александер Џорџа, код Верахуе на Гвадалканалској јужној обали. Америчка војска је превежена до места искрцавања помоћу морнаричких транспортних снага, које су се састојале од 6 десантних тенконосаца и једног транспортног разарача (Стрејнгем), ескортовани од четири разарача, који је требало три дана раније да се састану са оперативном ескадром ТФ 18. Један јапански извиђачки авион је уочио ове америчке поморске снаге. Сматрајући да ове снаге прдстављају опасност за ноћну евакуациону мисију, Јапанци шаљу у напад са аеродрома код Буина – Бугенвил, 13 обрушавајућих бомбардера, у пратљи 40 ловца Зеро.[61][62][63][64][65]

Сматрајући јапанске авионе за пријатељске, амерички разарачи не отварају против-авионску паљбу све док обрушавајући бомбардери нису отпочели обрушавајући напад. Почевши од 14:53 сати, разарач Де Хеивн бива погођен са три бомбе и тоне веома брзо на око 2 наутичке миље јужно од острва Саво, заједно са 167 чланова посаде, укључујући и заповедника брода. Разарач Николас је оштећен од експлозија бомби, које су пале у његовој близини. Пет обрушавајућих бомбардера и три ловца Зеро су оборена услед дејства против-авионске ватре, и ловца из “Кактус ваздушних снага“. У овој борби, америчке „Кактус ваздушне снаге“ губе три ловца Граман F4F.[66][67][68][69]

Хашимото напуста поморску базу на Шортлендским острвима 1. фебруара у 11:30 сати, заједно са 20 разарача, и полази на прву евакуациону мисију. Дванаест разарача су била предвиђена за транспорт, а осам је вршило улогу њихове заштите. Јапански разарачи су нападнути током поподнева у близини острва Вангуну, од 92 авиона „Кактус ваздушних снага“, у два таласа. Једна бомба пада у близини заставног брода Хашимота, разарача Макинами, и тешко га оштећује. Хашимото прелази на разарач Ширајуки, а одваја разарач Фумизуки да узме у вучу разарач Макинами, и врате се заједно у базу. У овим нападима, „Кактус ваздушне снаге“ губе 4 авиона.[70][71][72]

Једанаест америчких торпедних чамаца је чекало Хашимотове разараче између острва Саво и Гвадалканала. Почевши од 22:45 сати, Хашимотови разарачи и амерички торпедни чамци воде серију битака током следећа три сата. Јапански бродови уз помоћ авијације “Р“ области, потапају три америчка торпедна чамца.[73][74][75][76]

У међувремену, транспортни разарачи стижу наизменично до две одабране локације код Рта Есперанс и Камимбоа, у 22:40 и 24:00 сати. Јапански морнари пребацују трупе са обале до разарача у баркама и десантним чамцима. Контраадмирал Томиђи Којанаги, други по чину у „Јединици за осигурање“, овако описује евакуисане војнике: "Њихова одела су запараво били остаци одеће, која је била јако прљава, а њихова физичка дотрајалост је била доведена до крајњих граница. Вероватно су били срећни, али нису показивали то по изразу лица. Њихови дигестивни органи су били толико уништени, да смо им ми од хране могли дати, једино овсену кашу."[73] Један други официр је додао, "Њихове стражњице су биле толико омршавеле, да су им чмареви били потпуно незаштићени, а на разарачима који су их превозили, они су патили од константне и необуздане диареје."[77]

Након што су укрцали 4.935 војника, већином из 38. пешадијска дивизије, транспортни разарачи прекидају даља укрцавања у 01:58 сати, и припремају се за повратни пут ка Шортлендским острвима. У исто време, на Макигуму, једном од заштитнх разарача, одјекнула је силна експлозија, највероватније од поготка торпеда са неког америчког торпедног чамца, или услед удара у подводну мину. Кад је Хашимото информисан о штети на разарачу Макигумо, он наређује његово напустање и потапање. Током повратног пута, „Јединица за осигурање“ је нападнута око 08:00 сати од авиона из састава „Кактус ваздушних снага“, али пролази без оштећења и стиже 2. фебруара 1943. године у 12:00 сати, у базу на Шортлендским острвима.[78][79][74][80][81]

Друга и трећа евакуациона пловидба[уреди | уреди извор]

Дана, 4. фебруара, Печ наређује 161. пешадијском пуку да замени 147. пешадијски пук на фронту и настави напредовање ка западу. Јано батаљон се повлачи на нове позиције код реке Сегилау, а део трупа је послат да заустави напредовање Џорџових снага дуж јужне обале. У међувремену, Хелсијеве оперативне ескадре носача авиона и бојних бродова су нападнуте од јапанских авиона, на око 300 наутичких миља јужно од Гвадалканала.[82][83][84]

Јапански разарач Асагумо

Кондо шаље два своја разарача, Асагумо и Самидаре, ка Шортленду, где је требало да замене два изгубљена разарача из прве евакуационе мисије. Хашимото предводи другу евакуациону мисију са 20 разарача, који крећу 4. фебруара у 11:30 сати на југ ка Гвадалканалу. „Кактус ваздушне снаге“ нападају Хашимотове бродове у два таласа, почешвши од 15:50 сати, са укупно 74 авиона. Бомба која је пала у близини разарача Маиказе, тешко га оштећује, и Хашимото одређује разарач Нагацуки да га узме у вучу, и врате се заједно ка Шортленду. У овим нападима „Кактус ваздушне снаге“ губе 11 авиона, док су Јапанци изгубили само један ловац Зеро.[85][86][87][88]

Амерички торпедни чамци нису извели напад током ноћи на Хашимотове снаге, које су неометано наставиле са пловидбом. „Јединица за осигурање“ укрцава Хјакутакеа, његов штаб, и 3.921 војника, већином из 2. пешадијске дивизије, и одлази ка Бугенвилу, где стиже 5. фебруара у 12:50 сати, без икаквих проблема на путу. „Кактус ваздушне снаге“ су пробале да изведу један ваздушни напад, али не успевају да лоцирају Хашимотове снаге.[78][89][90]

Варујући да су јапанске мисије од 1. и 4. фебруара биле мисије за дотур појачања, а не евакуационе мисије, америчке снаге на Гвадалканалу су напредовале полако и опрезно, прелазећи сваког дана по приближно 800 метара. Џорџове снаге су одмарале до 6. фебруара, након што су напредовале до места Тити на јужној обали. На северној обали, 161. пешадијски пук започиње 6. фебруара у 10:00 сати напад у правцу запада, и стиже до реке Умасани, још истог дана. У исто време, Јапанци повлаче 2.000 преосталих војника ка Камимбоу.[91][92][93]

Дана, 7. фебруара 1943. године, амерички 161. пешадијски пук прелази реку Умасани и стиже до Бунина, на око 9 наутичких миља од рта Есперанс. Џорџове снаге, сада под командом Џорџа Ф. Ферија, напредује од села Тити ка Марововоу и укопава се током ноћи на око 1.800 метара северно од села.[94][95]</ref>Грешка код цитирања: Затвара </ref> који недостаје <ref> ознаци[96][97]

Допловивши до Камимбоа, Хашимотове снаге почињу да укрцавају 1.972 војника, од 00:03 сати, 8. фебруара, неометано од Америчке морнарице. За свега један и по сат, посаде разарача, веслајући својим чамцима пребацују све војнике до бродова. У 01:32 сати, „јединица за осигурање“ напуста Гвадалканал, и одлази ка Бугенвилу, где стиже без инцидента, комплетирајући операцију.[98][99][100][101][102]

Последице[уреди | уреди извор]

У зору, 8. фебруара, америчке снаге на обе обале настављају своје напредовање, сукобљавајући се само са појединим болесним и умурујућим јапанским војницима. Печ тада схвата да су Токио експрес мисије последњег викенда биле евакуација, а не мисије за дотур појачања. У 16:50 сати, обе америчке јединице се састају на западној обали, код села Тенаро. Печ шаље једну поруку Хелсију, изјављујући, "Тотално и потпуно поражене јапанске снаге на Гвадалканалу, постигнуто данас у 16:25 сати.... Токио експрес више нема станицу на Гвадалканалу."[94][103][104]</ref>Грешка код цитирања: Затвара </ref> који недостаје <ref> ознаци[105]

Већина историчара налазе мане Американцима, нарочито Печу и Хелсију, због некоришћење њихове копнене, ваздушне, и морнаричке суперирнисти, у спречавању успешне јапанске евакуације већине њихових преживелих снага са Гвадалканала. Честер Нимиц, командант савезничких снага на Пацифику, изјавио је о успешности операције „Ке“, „До последњег тренутка се чинило да Јапанци покушавају извршити још једну мисију за дотур појачања. Умешност прикривања њиховог плана и велика брзина дејства, омогућиле су Јапанцима да повуку преостале снаге са Гвадалканала. Све до 8. фебруара, када је операција завршена, ми нисмо схватили сврху њиховог ваздушног и поморског ангажовања."[98][106]</ref>[107]<ref>Милер, стр. 348–350

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Френк, стр. 595–596.
  2. ^ Цимерман, стр. 164.
  3. ^ Морисон, стр. 14–15.
  4. ^ Милер, стр. 143.
  5. ^ Френк, стр. 338
  6. ^ Шо, стр. 18 Као одговор на савезничко искрцавање на Гвадалканал, јапански царски генералштаб је одредио 17. јапанску армију величине корпуса, чији се штаб налазио у Рабаулу под командом генерал-потпуковника Харукичи Хајакутакеа, да преотме Гвадалканал од савезничких снага. Због претње од америчких „Кактус ваздушних снага“ јапанска морнарица за пребацивање трупа и снабдевања до Гвадалканала, није смела да употребљава велике, али споре транспортне бродове. Из тог разлога за пребацивање појачања до Гвадалканала коришћени су брзи ратни бродови из база Рабаул и Шортленд. Јапански ратни бродови, углавном лаке крстарице и разарачи из Осме флоте под командом вицеадмирала Гуничи Микаве, су били обично способни да за једну ноћ прођу кроз „Процеп“ до Гвадалканала и врате се назад те на тај начин смање њихово излагање ваздушним нападима „Кактус ваздушних снага“. Те брзе ноћне транспорте ратним бродовима до Гвадалканала који су трајали све до краја Гвадалканалске кампање, савезнички војници су назвали „Токио експрес“, а Јапанци „Глупи превоз“ или „Превоз пацова“.
  7. ^ Морисон, стр. 81, 113–114
    Област Соломонових острва у јужном Пацифику. Јапанска база Рабаул на Новој Британији се налази лево-горе. Гвадалканал (десно-доле) лежи на југоисточном крају „Процепа“.

    Користећи снаге које су стигле на Гвадаканал, јапанска армија је три пута пробала да поврати аеродром „Хендерсеново поље“, али је сва три пута била поражена. Након трећег неуспеха, Јапанци су покушали да под заштитом већих ратних бродова пребаце остатак 38. јапанске пешадијске дивизије и тешко наоружање, али је, од 12. до 15. новембра, дошло до поморске битке познате као „Поморска битка за Гвадалканал“, у којој су јапанске снаге претрпеле пораз. Због тог неуспеха, Јапанци су отказали следећи планирани напад на аеродром „Хендерсеново поље“.

  8. ^ Толанд, стр. 424.
  9. ^ Хајаши, стр. 62.
  10. ^ Грифит, стр. 268
  11. ^ Толанд, стр. 426. Током конференције са Сугијамом и Наганом, Цар је упитао Нагана, „Како су Американци успели само за неколико дана да направе авио базу а Јапанци нису могли за месец и више?" (Јапанске снаге су у почетку заузеле Гвадалканал и започеле изградњу аеродрома). Нагано се извинио и одговорио, да су Американци користили машине, док су се Јапанци ослањали искључиво на ручни рад. (Толанд. pp. 426.)
  12. ^ Милер, стр. 338.
  13. ^ Френк, стр. 540–541.
  14. ^ Морисон, стр. 333–334.
  15. ^ а б Ротман, стр. 64
  16. ^ Грифит, стр. 269.
  17. ^ Џерзи, стр. 384
  18. ^ Хајаши, стр. 64. Имамура и Џиничи Кусака, морнарички командант у Рабаулу, првобитно су се бунили против наредбе за повлачење, али су га прихватили након царевог одобрења.
  19. ^ Френк, стр. 541.
  20. ^ Џерзи, стр. 392–393. У бројку од 21-ног разарача, нису укључени разарачи Сузуказе и Хацуказе, који су били оштећени током мисија „Токио експреса“ до Гвадалканала, 2. и 10. јануара. Сузуказе је оштећен у „Процепу“ од експлозија бомби које су пале у његовој непосредној близини, а Хацуказе је оштећен приликом напада америчких торпедних чамаца, између Дома Куве и Тасафароноге на Гвадалканалу. У обе мисије “Токио експреса“, успешно је пребачено на Гвадалканал око 80 тона снабдевања, што је била значајна допуна за исцрпљену 17 армију. Кондине снаге су биле сачињене од носача авиона Зуихо и Џунјо, бојних крсташа Конго и Харуна, тешких крстарица Атаго, Такао, Мјоко и Хагуро, лаких крстарица Џинцу, Агано и Нагара, разарача Кагеро, Асагумо, Шигуре, Сузумазе (?), Самидаре, Ошио, Хацујуки, Шикинами, Арашио и Араши, и бродова за попуну Нипон Мару и Кенио Мару.
  21. ^ Френк, стр. 543.
  22. ^ Френк, стр. 542–543. Четири стара бојна брода у Хелсијевој флоти су били: Мериленд, Колорадо, Нови Мексико и Мисисипи (Френк. pp. 751). Педесети пет Б-17 Летећа тврђава и 60 Б-24 Либератор тешких бомбардера, са долетом до Гвадалканал, се налазило у саставу Пете ваздушне армије на Новој Гвинеји, али свега 30 је било борбено способних у то време (Френк. pp. 752).
  23. ^ Френк, стр. 543–544, Ротман. pp. 64. У број америчких топова нису укључени против-авионски и обални топови. (Френк. pp. 752). У то време, јапанска 2. пешадијска дивизија је имала свега 3.700 преживелих војника од 12.000, колико их је стигло на Гвадалканал.
  24. ^ Френк, стр. 545–546; Морисон. pp. 340, 351, D'Albas. pp. 237.
  25. ^ Грифит, стр. 279.
  26. ^ Френк, стр. 559–560.
  27. ^ Морисон, стр. 339.
  28. ^ Џерзи, стр. 386–388
  29. ^ Толанд, стр. 427. Људство „Јано“ батаљона је састављено од особља које је првобитно било намењено да замени 230. пешадијски пук, 38. пешадијске дивизије, који је већ био на Гвадалканалу. Већина њих су били необучени резервисти старих око 30 година. Такође је добијено за ову мисији и око 150 стручњака за везу из 8. армијске области, који је требало да помогну при координирању операције. Први ваздушни напад на конвој „Токио експреса“ од 15. јануара 1943. године, изводе 15 обрушавајућих бомбардера Даглас СБД, праћени од 7 ловца Граман F4F и 6 ловца Бел П-39 Еракобра. Два СБД, један Ф4Ф и два П-39 су оборена у овом нападу, али су и Јапанци изгубили 3 ловца Зеро из морнаричке 6. ваздушне дивизије. (Френк. pp. 754). У другом, нешто каснијем ваздушном нападу, учествовало је 9 бомбардера Боинг Б-17, вероватно из 13. ваздушне армије и 14 ловаца, вероватно из „Кактус ваздушних снага“. У овом нападу савезници не трпе никакве губитке, а успевају да оборе 5 од 10 јапанских хидроавиона Мицубиши Ф1М2, који су припадали ваздушним снагама „Р“ области, и штитили су конвој. Араши одлази у базу на атолу Трук, где је на брзину ремонтован и уврштен у Кондине заштитне снаге. Заповедник разарача Таниказе, Капетан корвете Мотои Кацуми, је погинуо у овим ваздушним нападима (Невит, CombinedFleet.com).
  30. ^ Френк, стр. 561.
  31. ^ Френк, стр. 541, 560–562.
  32. ^ Милер, стр. 349.
  33. ^ Џерзи, стр. 368, 388–389.
  34. ^ Грифит, стр. 279–284.
  35. ^ Ротман, стр. 64
  36. ^ Толанд, стр. 428–429. Напредујући ка Кокумбону, Имото је касније говорио, да је он прошао поред многих не-сахрањених тела, и болесних и омршављених јапанских војника. Код првог саопштавања наређења о повлачењу, Хјакутаке, његов начелник штаба, генерал-мајор Шуичи Мијазаки, и претпостављени штабни официр, пуковник Норио Конума, су хтели да одбију наређење и жртвују комплетну 17. армију у једном финалном нападу на савезничке снаге. Хјакутаке коначно прихвата наређење око поноћи 16. јануара. Кашњење са обавештавањем потчињених јединицама 17. армије, је било делом због тога, што је Конума преносио наређење пешачећи прво до 38. дивизије, а затим и до 2. дивизије.
  37. ^ Хог, стр. 367–368.
  38. ^ Френк, стр. 568–570.
  39. ^ {{harvnb|Милер||pp=319–329; Морисон. pp. 342–343. У овој офанзиви, 2. дивизија маринаца је потискивала јапанску 2. пешадијску дивизију ка обали, док је 25. пешадијска дивизија, користећи два своја пука, 27-ми и 161-ви, нападала од мора. Првобитни задатак америчког 161-вог пука је био заузимање три оближња брега; брег X, брег Y, и брег Z, али ја задатак промењен у подршку 27-мом пуку, након што је освојен брег 87, много брже него што се предвиђало.
  40. ^ Френк, стр. 570.
  41. ^ Милер, стр. 329–332
  42. ^ Морисон, стр. 343. Морисон наводи да је приближно 600 јапанских војника погинуло приликом повлачења од Кокумбона.
  43. ^ Грифит, стр. 284–285.
  44. ^ Френк, стр. 570–572.
  45. ^ Хог, стр. 369–371.
  46. ^ Шо, стр. 50–51. У то време Комбинована армијско-маринска дивизија је била састављена од јединица из 6-ог маринског пука и армијског 147. пешадијског пука. По речима Џерзија, такође су у одбрани код реке Бонеги суделовале трупе из 229. пука.
  47. ^ Френк, стр. 572.
  48. ^ Морисон, стр. 343–344.
  49. ^ Џерзи, стр. 373–374, 381
  50. ^ Милер, стр. 341–342. Између 10. и 31. јануара, Американцу су имали 189 убијених војника и маринаца. Тачни јапански губици у операцијама између река Мармура и Бонеги нису познати, али јапански подаци описују њихове губитке као „тешке“. Током тог времена, Американци заробљавају 102 јапанска војника, 240 аутомата, 42 пољска топа, 10 против-авионска топа, 9 против-тенковска топа, 142 минобацача, 323 пушке, 18 радио уређаја, 1 радар, 13 камиона, 6 вучна трактора и 1 штабни ауто, а сем тога и велике количине муниције, копнених мина, бацача пламена и хрпу докумената. (Милер. pp. 342).
  51. ^ Френк, стр. 573–574, 756; Морисон. pp. 340, 347. Поред четири оборена ловца Зеро, шест или више их је оштећено. Један бомбардер Мицубиши Г4М, који је послат као мамац, није се вратио назад у базу. Два бомбардера Мицубиши Г4М су изгубљена током ноћних препада. Један Зеро је изгубљен 20. јануара, приликом напада на Порт Моресби. Честер Нимиц и секретар морнарице Френк Кнокс су посетили 20. јануара Еспириту Санто, а 21. јануара Гвадалканал, али пролазе без икаквих последица од бомбардерских напада.
  52. ^ Френк, стр. 574, 756; Морисон. pp. 347–348. Командант овог јапанског ваздушног препада, био је потпуковник Шуичи Окамото. Два авиона Мицубиши Ки-46 из 76. самосталне ескадриле (76. Chutai) су такође прудружена препаду. Бомбардери Кавасаки су били из 45. групе (45. Sentai). Тридесетшест ловца Накаџима је било из 1. групе (1. Sentai), 33 из 11. групе (11. Sentai), а 5 су били из штаба 12. ваздушног пука.
  53. ^ Морисон, стр. 351–352; Френк. pp. 577. Конвој са појачањима се састојао од четири транспортна брода, ескортован од четири разарача, и носио је ознаку — оперативна група 62.8 (ТГ 62.8).
  54. ^ Френк, стр. 577–578.
  55. ^ Криншо, стр. 62.
  56. ^ Морисон, стр. 352–353 Да би заштитио конвој са трупама, ТФ 18 је био задужен за састанак са групом од 4 америчка разарача, стационираних код Тулагија, у 21:00 29. јануара, како би извршили операцију чишћење „Процепа“, северно од Гвадалканала следећег дана, и заштитили искрцавање трупа на Гвадаканал. Међутим, пратећи ескортни носачи авиона, под командом комодора Бена Вајта, били су сувише спори (18 чвора) и онемогућавали Гифенове снаге да се састану у одређено време, зато Гифен оставља ескортне носаче авиона са два разарача у 14:00 сати, и наставља даље брзином од 24 чвора. Гифенове снаге биле су праћене од стране јапанских подморница, које су јављале Гифенову локацију и покрете свом морнаричком штабу. Око поднева, на основу подморничких извештаја, 32 бомбардера Мицубиши Г4М – „Бети“ стационираних на аеродромима код Мунде и на острво Бука на Соломоновим острвима, а вероватно, и са аеродрома у Рабаулу, узлетела су носећи торпеда како би напали Гифенове снаге, које су лоциране између острва Ренел и Гвадалканала. Торпедни бомбардери нападају Гифенове бродове у два таласа, између 19:00 и 20:00 сати. Два торпеда погађају тешку крстарицу Чикаго, произрокујући тешка оштећења, која доводе до потпуног заустављања брода. Три јапанска бомбардера Мицубиши су оборена против-авионском ватром са Гифенових бродова. Адмирал Хелси шаље један реморкер да узме у вучу крстарицу Чикаго, и наређује Гифеновој оперативној ескадри да се врати у базу следећег дана. Шест разарача је остало да ескортује крстарицу Чикаго и реморкер.
  57. ^ Криншо, стр. 64–65. Један други Мицубиши Г4М, који се налазио у извиђачкој мисији, оборен је од ловаца са Ентерпрајса, нешто пре финалног напада на крстарицу Чикаго.
  58. ^ Морисон, стр. 363, Грифит, с 285. Након успешног искрцавања, транспортни бродови евакуиши са острва 2-ги пук маринаца, који се налазио на Гвадалканалу од почетка кампање.
  59. ^ Френк, стр. 574–576, Хекет и Кингсеп HIJMS Submarine I-1 : Tabular Record of Movement, Морисон. pp. 348–350; Џерзи. pp. 372. Моа и Киви су се налазиле у бати Тулаги, заједно са још две корвете из застава поморских снага Новог Зеланда, Матаи и Туи. Командант корвете Моа био је поручник бојног брода (Lieutenant Commander) Петер Фипс. Јапанском подморницом И-1, командовао је поручник бојног брода Еиичи Сакамото. Између 47 и 55 чланова посаде јапанске подморнице је преживело њено потапање, али је Сакамото погинуо, заједно са 26 осталих чланова посаде. Подморнички навигатор је заробљен од чланова посаде корвете Моа. Подморница И-1 је потонула у плиткој води, на дубини од око 12 метара, под углом од 45 степена. У ноћи 2. фебруара, неколико преживелих чланова подморнице, заједно са неколико војника, неуспешно је извела напад, ради уништења олупине подморнице И-1. Дана, 10. фебруара, Јапанци изводе ваздушни напад са 8 обрушавајућих бомбардера Аичи Д3А и 28 ловца Зеро, и оштећују олупину још више. Јапанска подморница И-2, је неуспешно пробала 13. и 15. фебруара да лоцира олупину подморнице И-1, и доврши њено уништење. Свезнички рониоци су касније извукли око 200.000 страна разних докумената са јапанске подморнице, који су опомогли њиховим дешифрантима у разбијању јапанског ЈН-25 комуникационог кода.
  60. ^ Френк, стр. 582–583, 757–758. „Јединица за осигурање“ је укључивала 10. флотилу разарача. Јапанска 10. флотила разарача је била под командом контраадмирала Сусуми Кимуре, али је Кимура био повређен када је америчка подморница Наутилус торпедовала и оштетила његов заставни брод, разарач Акизуки, 19. јануара 1943. године, у близини Шортленда (Невит,IJN Akizuki: Tabular Record of Movement). Кимуру замењује контраадмирал Тимиђи Којанаги, који уједно постаје и командант „јединице за осигурање“, али за време операције „Ке“, команду над „јединицом за осугарање“, преузима контраадмирал Хашимото. У ноћи 28. јануара, 6 разарача из „јединице за осигурање“; Томицуказе, Курошио, Ширајуки, Ураказе, Хамаказе и Каваказе, искрцавају 328 војника на Раселова острва, пошто су ова острва била неопходна као једна постаја и област за подршку током евакуације. „Кактус ваздушне снаге“, врше ваздушни препад на ове војнике, и рањавају њих 17. Ваздушне снаге „Р“ области, састојале су се 1. фебруара од; 12 авиона Аичи Е13А, 12 авиона Накаџима А6М2 и 36 авиона Мицубиши Ф1М, који су дејствовали са носача ахидроавиона Камикава Мару, Куникава Мару и Санјо Мару. Френк наводи да се на крстарицама Сендај и Сузуја налазило још 6 хидроавиона Аичи Е16А, међутим, у то време, крстарица Сузуја се налазила у Јапану (Хекет и Кингсеп, HIJMS SUZUYA: Tabular Record of Movement), али се зато крстарица Кумано назалила у бази Кавијенг. Јапански 204-ти, 253-ћи и 582-ги ваздушни пук, као и ваздушна група са носач авиона Зуикаку, стационирали су своје авиона Зеро и Аичи Д3А на аеродромима код Буина, ради учествовања у операцији „Ке“, док се 252-пук налазио на Шортлендском аеродрому. У борбу против бомбардера Б-17, који су извели ваздушни напад 1. фебруара, послато је 48 ловца Зеро; 5 из 253-ћег пука, 12 из 204-ог пука, 14 из 582-ог пука и 17 из 252-гог пука.
  61. ^ Џерзи, стр. 376–378.
  62. ^ Френк, стр. 583.
  63. ^ Морисон, стр. 364–365.
  64. ^ Милер, стр. 343–345
  65. ^ Цимерман, стр. 162. Снаге које су искцане на јужну обалу Гвадалканала биле су; 2-ги батаљон, 132-ги пешадијски пук, 132-га против-тенковска чета, једна ојачана чета маринаца (чета „М“), један вод маринаца из чете „К“, батерија маринаца „Ф“, са хаубицама од 75 mm (све јединице маринаца су биле из састав 10-ог пука маринаца), један вод из 65-те чете инжењерије, делови из 101-вог медицинског пука, 26-та сигнална чета, и кадровско особље. Јапански обрушавајући бомбардери су били из 582 ваздухопловног пука, ескортовани од 21 ловца Зеро из 582 ваздухопловног пука и 19 ловца зеро из ваздушне групе носач авиона Зуикаку.
  66. ^ Френк, стр. 584–585.
  67. ^ Морисон, стр. 366.
  68. ^ Браун, стр. 81
  69. ^ Џерзи, стр. 377. Уз два разарача, налазили су се десантни тенконосци LCT 63 и LCT 181, који су својим митраљезима помагали у борби против јапанских авиона. Разарач Николас, и остали бродови, успели су да спасу 146 чланова посаде потонулог разарача Де Хеивн. Заповедник разарача Де Хеивн, је био капетан Чарлс Е. Толман. Два члана посаде разарача Николас су погинула у овом нападу. У време напада, амерички разарачи Редфорд и Флечер, су још увек били у близини Верахуе, заједно са још два друга тенконосца. Сва четири америчка разарача су припадала 21-вој дивизији разарача, којом је командовао капетан Роберт Бриско. Џерзи наводи да су десантни тенконосци, који су учествовали у овој акцији, носили ознаке LCT 58, LCT 60, LCT 62, LCT 156 и LCT 158.
  70. ^ Френк, стр. 585–586, 758.
  71. ^ Морисон, стр. 366
  72. ^ Џерзи, стр. 392–393. Разарачи који су се користили као транспортери, били су: Казагумо, Макигумо, Југумо, Акигуми, Таниказе, Ураказе, Хамаказе, Исоказе, Токицуказе, Јукиказе, Ошио, и Арашио, док су заштиту пружали разарачи Макинами, Маиказе, Каваказе, Курошио, Ширајуки, Фумизуки, Сацуки и Нагацуки. Један обални осматрач код Вела Лавеле, Хенри Џозелин или Џон Кинан (Ерик Фелт, The Coast Watchers, Penguin Books, 1991. (1946). pp. 241.), опажа разараче у 13:20 сати, и о томе обавештава савезничке снаге на Гвадалканалу. „Кактус ваздушне снаге“, тврде да су оборили 17 ловца Зеро, који су ескортовали разараче, али стварни јапански губици су непознати. Након напада, разарачима Макигумо и Југумо је промењена улога у заштитне, пошто су се разарачи Макинами и Фумизуки вратили у базу. Разарач Макинами, одлази у Јапан на ремонт, који је завршен септембра 1943. године. (Невит, CombinedFleet.com)
  73. ^ а б Френк, стр. 587–588.
  74. ^ а б Морисон, стр. 367–368
  75. ^ Џерзи, стр. 393–395
  76. ^ Толанд, стр. 429–430. Торпедни чамац ПТ 111 је потопљен ватром са разарача Каваказе, у 22:54 сати – погинула 2 члана посаде; Торпедни чамац ПТ 37 је потопљен од јапанских разарача нешто касније – погинула 9 члана посаде; Торпедни чамац ПТ 123 је потопљен од јапанских авиона „Р“ области – погинула 4 члана посаде.
  77. ^ Џерзи, стр. 391–392; Френк. pp. 588. Морнари из 4. Маизуру специјалне десантне јединице, под командом Нахимире Сасакаве, помагали су приликом укрцавања. Сасакава је контролисао укрцавање код рта Есперанс, а Тамао Шинохара је контролисао укрцавање код Камимбоа.
  78. ^ а б Грифит, стр. 285
  79. ^ Френк, стр. 588.
  80. ^ Браун, стр. 81
  81. ^ Дул, стр. 268. Од око 5.000 евакуисаних војника те ноћи, 2.316 су били из 38. пешадијске дивизије, а то су уједно били и сви преживели војници те дивизије, која је бројала 8.000 војника, искрцаних на Гвадалканалу. Амерички разарачи-минополагаћи Треиси, Монтгомери и Пребл, су нешто раније положили мине између залива Дома и рта Есперанс, и највероватније да је разарач Макигумо ударио у једну од њих. Пет члана посаде разарача Макигумо је погинула, а 237 је спашено (Невит, CombinedFleet.com). Осам бомбардера Мицубиши Г4М из 11. ваздушне флоте је напало аеродром „Хендерсеново поље“ током ноћи, али је причињена штета била безначајна. Шест обрушавајућих бомбардера Даглас СБД је напало Хашимотове снаге док су укрцавали трупе, али ни они нису постигли никакав успех. Међу евакуисаним те ноћи био је и Тадајоши Сани, командант јапанске 38. пешадијске дивизије.
  82. ^ Френк, стр. 589–590.
  83. ^ Џерзи, стр. 378–380, 383, 400–401
  84. ^ Милер, стр. 342–343, 346. Јапанци су сазнали приближну јачину Џорџових снага након извучених информација од двојице америчких војника, заробљених у једном сукобу, у близини Титија на јужној обали. Одмах по завршеном испитивању, двојица америчких заробљеника су убијена. Јано батаљон, који је након борбених губитака смањен у то врема на око 350 људи, добио је као појачање, 60 војника из 124-ог и 28-ог пешадијског пука. Дана, 3. фебруара, Јапанци губе 5 бомбардера Мицубиши Г4М, приликом једог неуспешног напада на Хелсијеву флоту. У једном од изгубљених авиона се налазио и командант 705-ог ваздухопловног пука, поручник бојног брода Геничи Михара, Амерички 161. пешадијски пук, у то време је био под командом пуковника Џејмса Далтона II (Miller. pp. 346).
  85. ^ Френк, стр. 590–591.
  86. ^ Морисон, стр. 369–370.
  87. ^ Џерзи, стр. 395
  88. ^ Дул, стр. 268. Амерички губици авиона су били; 4 TBF авенџер, 3 SBD донтлис, 3 Граман F4F и 1 Кертис П-40. Јапански разарач Маиказе се враћа у Јапан ради ремонта који је завршен јула 1943. године.(Невит, CombinedFleet.com).
  89. ^ Френк, стр. 591
  90. ^ Морисон, стр. 370. Међу евакуисаним се налазио и Масао Марујама, командант јапанске 2. пешадијске дивизије. Јапански авиони су надлетали аеродром „Хендерсеново поље“, а једна Каталина и пет обрушавајућих бомбардера Даглас СБД из састава „Кактус ваздушних снага“ су покушали да изведу напад на Хашимотове снаге током повратног пута, али их нису откриле.
  91. ^ Џерзи, стр. 391, 394.
  92. ^ Френк, стр. 592–591
  93. ^ Милер, стр. 345–346. Јапанска заштита је била под командом пуковника Јутаке Мацуде.
  94. ^ а б Џерзи, стр. 383
  95. ^ Френк, стр. 593–594.
  96. ^ Џерзи, стр. 396
  97. ^ Дул, стр. 268. У нападу „Кактус ваздушних снага“ је ушествовало 15 обрушавајућих бомбардера Даглас СБД, 20 ловца Граман F4F и 1 Лајтинг. Лајтинг и један од 49 ловца Зеро су оборени у овом нападу. Десет чланова посаде разарача Исоказе је погинуло приликом напада америчких авиона, и он одлази у базу Трук ради ремонта, који је завршен марта 1943. године.(Невит, CombinedFleet.com).
  98. ^ а б Грифит, стр. 285–286
  99. ^ Френк, стр. 595.
  100. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом automatski generisano8.
  101. ^ Џерзи, стр. 396–400
  102. ^ Дул, стр. 268. По речима Џерзија, Јано батаљон је изгубио 101. војника, приликом обезбеђења повлачења. Разарачи Југумо и Акигумо, сакупљају јапанске трупе са Раселових острва.
  103. ^ Френк, стр. 596–597
  104. ^ Морисон, стр. 371.
  105. ^ Хајаши, стр. 65–66. Морисон и Д Албас наводе да је број евакуисаних био 11.706, док Хајаши наводи 11.083. Већина новијих историчара наводе да је број спашених јапанских војника био 10.652. Међу последњим евакуисаним војницима, било је 264 људи из 28-мог пешадијског пука, а то су уједно били и сви преживели војници те јединице, која је бројала 1.945 људи, а пребачени су на Гвадалканал од августа до септембра 1942. године. Од приближно 4.000 људи, 35. пешадијске бригаде, пребачених августа и септембра на Гвадалкана, свега 618 их је евакуисано током операције „Ке“. Џерзи наводи да је на „стотине“ јапанских војника и даље остало на Гвадалканал. Јапанска 51. пешадијска дивизија је готово у потпуности уништена на путу за Нову Гвинеју, током битке у Бизмарковом мору, марта 1943. године.
  106. ^ Френк, стр. 597.
  107. ^ Цимерман, стр. 162 И поред тога, успешна кампања за ослобођење Гвадалканала од Јапанаца је била важна стратегијска победа за Американце и њихове савезнике. Након победе на Гвадалканали, савезници настављају своју кампању против Јапана, до коначног пораза Јапана и завршетка Другог светског рата.

Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEГрифит96–99” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.
Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEДул225” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.
Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEМилер137–138” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.
Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEФренк202, 210–211” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.
Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEФренк141–158, 218–246, 337–367” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.
Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEФренк428–492” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.
Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEФренк534–536” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.
Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEФренк578” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.
Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEМорисон354” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.
Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEМорисон354–355” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.
Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEКриншо62–63” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.
Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEМорисон355–359” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.
Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEФренк597” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.

Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEРотман64” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Операција Ке на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Операција_Ке&oldid=27554838”