Jump to content

User:DjordjeStojiljkovic/sandbox

From Wikipedia, the free encyclopedia
POLJOPRIVREDNI FAKULTET


MODUL: Održavanje računara


TEMA: Komponente računarskog sistema i njihovo održavanje

Profesor:Vesna Pajić

Student:Djordje Stojiljković 14/389


SADRŽAJ

[edit]
   1 SADRŽAJ
   2 UVOD
   3 NAPAJANJE RAČUNARA
       3.1 Održavanje napajanja
       3.2 Rezervni uredjaji za zaštitu napajanja (SPS i UPS)
       3.3 Sistemi za zaštitu napajanja
   4 KUĆIŠTE RAČUNARA
       4.1 Otvaranje kućišta
   5 MATIČNA PLOČA
       5.1 Delovi matične ploče
       5.2 Ugradnja matične ploče
   6 MIKROPROCESORI
       6.1 Hladjenje- hladnjaci
       6.2 Otkrivanje grešaka procesora
       6.3 Ugradnja procesora
   7 MEMORIJA
       7.1 ROM
       7.2 DRAM
       7.3 SRAM
       7.4 Ugradnja memorije
   8 KARTICE (GRAFIČKA I ZVUČNA)
       8.1 Grafička kartica
       8.2 Delovi grafičke kartice
       8.3 Ugradnja grafičke kartice
       8.4 Zvučna kartica
       8.5 Vrste zvučnih kartica
       8.6 Ugradnja zvučne kartice
   9 MONITORI
       9.1 Katodni monitori
       9.2 TFT monitori
       9.3 Razlike izmedju CRT i TFT monitora
       9.4 Kako očistiti LCD monitor
       9.5 Povezivanje dva monitora na jedan računar
   10 TASTATURA I MIŠ
       10.1 Tastatura
       10.2 Miš
   11 HARD DISK
       11.1 Delovi hard diska
       11.2 Rad hard diska
       11.3 Brzo i potpuno formatiranje diska u Windows- u
       11.4 Defragmentacija
   12 UREĐAJI ZA ČITANJE KOMPAKT DISKOVA I KOMPAKT DISKOVI
       12.1 CD- ROM diskovi i uređaji
       12.2 CD- RW diskovi i uređaji
       12.3 DVD diskovi i uređaji
       12.4 Ugradnja CD-ROM-a
   13 DISKETE I DISKETNE JEDINICE
       13.1 Čišćenje disketnih jedinica
       13.2 Ugradnja disketne jedinice
   14 ZAKLJUČAK
   15 LITERATURA
       15.1 Knjige:
       15.2 Preporučeni Sajtovi :

UVOD

[edit]

Danas se u skoro svakom domaćinstvu nalazi po jedan računar, činjenica koja nije morala ni da se pomonje, ali ima razloga zašto jeste pomenuta. Sumnjam da svi korisnici računara poznaju njegovu unutrašnjost, tj. ono što se nalazi u kućištu, i čini mi se da zbog toga i nemaju dovoljno znanja o tome kako da pravilno održavaju svoj računar. Naravno, profesionalni korisnici se tu ne ubrajaju. Ovim radom pokušaću da prikažem osnovne delove računara, kako izgledaju, gde se nalaze, i ono najvažnije, kako ih održavati.


Osnovni elementi današnjih računara jesu hardver i softver, gde hardver predstavlja komponente računarskog sistema koje se mogu opipati i videti, dok je softver neopipljivi i nevidljivi deo računara koji se sastoji iz niza računarskih programa, opet, jedno bez drugoga ne bi moglo da funkcioniše.

Ovaj seminarski rad se neće baviti softverom, već će imati zadatak da, što jasnije i preciznije, predstavi osnovne hardverske komponente potrebne za rad jednog personalnog računara i njihovo održavanje.


Svaki personalni računar se, u suštini, sastoji od tri osnovne komponente[1]:


  • sistemske jedinice,
  • izlaznih uređaja ( monitor...) i
  • ulaznih uređaja (tastatura, miš...).

Obično se, kada se govori o "računaru", prvo pomisli na sistemsku jedinicu, jer se tu nalazi sve ono zbog čega ste, inače, i kupili računar. Sistemska jedinica sastoji se od: kućišta, napajanja, matične ploče, procesora sa ventilatorom, hard diska, CD-ROM-a, flopi diska...

Izlazni uređaji omogućavaju prikaz podataka koji su prethodno obrađeni u računaru. Najbolji primer izlaznog uređaja je monitor.

Preko ulaznih uređaja korisnik u računar upisuje podatke ili mu zadaje instrukcije. Miš i tastatura su "tandem" preko kojih korisnik komunicira sa računarom, a spadaju u ulazne uređaje.



NAPAJANJE RAČUNARA

[edit]

Ono na šta korisnici najmanje obraćaju pažnju prilikom kupovine računara jeste napajanje, ne znajući da je to jedan od najvažnijih delova računarskog sistema.

Napajanje je uređaj koji svaki deo računara snabdeva električnom energijom. Jasno je, da bez električne energije računar ne bi mogao ni da radi. Napajenje obezbeđuje određene napone, tj. ima zadatak da pretvori naizmeničnu struju (220 V), koja se dobija iz gradske mreže (iz utičnice na zidu) u jednosmernu struju (3,3 V; 5 V i 12 V), zato što različite komponente računara imaju različite zahteve u pogledu napajanja. Na slici 1.1. dat je prikaz napajanja.


Slika 1.1Napajanje



Napajanje se nalazi unutar metalnog kućišta, na njegovoj gornjoj strani (sl. 1.2.), a povezuje se sa matičnom pločom i unutrašnjim dopunskim uređajima, kao što su disketne i disk jedinice.

Slika 1.2 Položaj napajanja u kućištu



Pored toga što isporučuje energiju za rad sistema, napajanje, takođe, sprečava sistem da radi ukoliko isporučena snaga nije dovoljna za pravilan rad sistema, tj. napajanje sprečava pokretanje ili rad računara ako za to nisu ispunjeni svi potrebni uslovi. Napajanje proverava i ispituje sistem pre nego što dopusti njegovo pokretanje. Ako su ispitivanja uspešna, napajanje šalje matičnoj ploči poseban signal, koji se naziva Power Good (napajanje ispravno). Ako ovaj signal nije neprekidno prisutan, računar ne može da radi. Prema tome, kada opadne vrednost naizmeničnog napona i napajanje postane preopterećeno ili pregrejano, signal Power Good opada i izaziva ponovno pokretanje ili potpuno zaustavljanje sistema.

Napajanje koristi sopstveno hlađenje.

Slika 1.2.Eksplozivni prikaz položaja napajanja u kućištu

Održavanje napajanja

[edit]

Kvalitetno napajanje je u današnje vrema neophodno, jer upravo je taj deo često povezan sa otkazivanjem većine računarskih delova. Prilikom kupovine računara nikako ne bi trebalo štedeti novac na napajanju, jer da bi računar ispravno radio mora da ima stabilno napajanje bez šumova.

Problemi koji se često povezuju sa napajanjem su:

  • Potpuno mrtav sistem (ventilator ne radi, nema kursora na ekranu),
  • Miris i dim paljevine,
  • Pregoreli psigurači
  • Sva kočenja ili otkazi prilikom uključenja sistema,
  • Spontano ponovno podizanje sistema ili povremeno kočenje u toku rada,
  • Disk i ventilator se ne obrću istovremeno,
  • Pregrevanje zbog otkaza ventilatora,
  • Mali padovi napona izazivaju ponovno pokretanje sistema,
  • Mala statička pražnjenja izazivaju prekid rada sistema,
  • Strujni udari koji se osećaju na kućištu sistema ili priključcima.

Verovatno je najsigurniji način da se ispravnost napajanja proveri zamenom sa rezervnim napajanjem. Šta bi trebalo uraditi sa rezervnim napajanjem? Rezervno napajanje (koje, inače, mora biti ispravno) se zameni starim (napajanje na koje se sumnja da je neispravno). Ukoliko se problemi ne ponove, slobodno bacite staro napajanje, jer je, očigledno, ono uzrok problema. Danas verovatno niko ne popravlja napajanja jer se više isplati zameniti ga novim.


Ako otkrijete da, iz bilo kojeg razloga, upravljanje napajanjem izaziva probleme u vašem sistemu, kao što su kočenje operativnog sistema ili nepravilan rad hardvera, najlakši način da onemogućite APM[2] ( Advanced Power Management) jeste preko BIOS-a. Većina BIOS-a koji podržavaju APM sadrži i opciju za njegovo ukidanje. Ona prekida lanac veze između operativnog sistema i hardvera, izazivajući time prestanak svih dejstava upravljanja napajanjem.


Prilikom rešavanja problema koje izaziva napajanje trebalo bi se držati sledećeg rasporeda:


  • Proveriti ulaznu naizmeničnu struju.
  • Proveriti kabl (da li je čvrsto utaknut u zidnu utičnicu i u utičnicu napajanja).
  • Pokušati sa drugim kablom
  • Proveriti priključke jednosmerne struje.
  • Proveriti da li su priključci matične ploče i disk jedinice čvrsto nalegli i da li prave dobar kontakt.
  • Takođe proveriti da li nedostaje neki zavrtanj.
  • Proveriti instalirane periferijske uređaje.
  • Ukloniti sve kartice i uređaje i ponovo ispitati sistem.
  • Ako radi, dodavati jednu po jednu stavku sve dok sistem opet ne otkaže.
  • Verovatno je neispravna poslednja stavka koja je dodata pre pojave otkaza.


Rezervni uredjaji za zaštitu napajanja (SPS i UPS)

[edit]

SPS- pripravno napajanje (standby power supply) i UPS- neprekidno napajanje (uninterruptible power supply) su rezervni uređaji za zaštitu napajanja koji mogu da obezbede napajanje u slučaju potpunog nestanka napona. To daje sistemu dovoljno vremena za bezbedno zaustavljanje.

Pripravno napajanje radi samo kada je prekinuto normalno napajanje. SPS sistem koristi posebno kolo koje može da oseti naizmeničnu struju iz mreže. Ako senzor otkrije gubitak napajanja na mreži, sistem se brzo prebacuje na rezervne baterije i pretvarač napona. Pretvarač napona pretvara struju iz baterija u naizmeničnu struju napona 220 V, kojom se onda napaja sistem.

Kod SPS je moguće pojavljivanje problema u toku prebacivanja na napajanje iz baterija. Ako prebacivanje nije dovoljno brzo, sistem računara se zaustavlja ili ponovo podiže u svakom slučaju, što dovodi u pitanje svrhu postojanja rezervnog napajanja.

Neprekidno napajanje (UPS), kao što i samo ime kaže, neprestano rade i napajaju računarski sistem. U princip, UPS stvara sopstveni napon nezavisno od električne mreže. Punjač baterija uključen u električnu mrežu održava baterije napunjene u meri koja je jednaka ili veća od mere u kojoj se troši napajanje. Kada nestane naizmenična struja koja napaja punjač baterija, pravi UPS nastavlja da radi bez poremećaja, zato što je izgubio samo mogućnost za punjenje baterija. Kako je računar inače već radio na baterije, nema nikakvog prebacivanja i nikakvo prekidanje napajanja nije moguće. Baterije počinju da se prazne u meri u kojoj sistem opterećuje napajanje, što daje puno vremena (u zavisnosti od veličine baterija) da se sprovede pravilno zaustavljanje sistema računara. Kada se struja vrati u mrežu, punjač baterija počinje ponovo da puni baterije, opet bez prekidanja.

UPS može ponekad da nakupi previše punjenja i nedovoljno pražnjenja. Kada se to desi, UPS

ispušta glasan zvuk alarma, upozoravajući da je pun. Jednostavno isključivanje uređaja iz izvora naizmenične struje, na određeno vreme, može da ga rastereti od viška punjenja (koje napaja računar) i izvuče UPS iz prekoračenja



Sistemi za zaštitu napajanja

[edit]

Sistemi za zaštitu napajanja služe za zaštitu opreme od posledica udara i nestanka napona. Pre svega to su zaštitnici od udara napona i mrežni filteri. Najjednostavniji oblik zaštite napajanja jeste neki od zaštitnika od udara napona . Ovi uređaji, sa mogu da prihvate impulse visokog napona koje su proizveli bliski udari groma i energetski uređaji. Oni mogu da se izbore sa običnim udarima napona, ali snažniji udari, kao što je neposredan udar groma, mogu da prođu pravo kroz njih. Oni nisu projektovani da prihvate veoma visoku vrednost napona i sami se unište kada odbiju veliki udar. Ovi uređaji tako prestaju da rade posle jednog većeg udara ili posle niza manjih.

Mrežni filter namenjen je za otklanjanje različitih smetnji. On filtrira napajanje, premošćuje privremene padove napona, suzbija pojavu visokih napona i struja i uopšte deluje kao odbojnik između strujne mreže i sistema. Mrežni filter obavlja posao zaštitnika od udara napona i mnogo više od toga. On je više aktivan uređaj koji deluje neprekidno, nego pasivni uređaj koji deluje samo kada se pojavi udar napona. Mrežni filter obezbeđuje istinsko podešavanje napajanja i može da spreči mnoge nevolje.


KUĆIŠTE RAČUNARA

[edit]

Računarsko kućište (sl. 2.1.) je deo računara u kom se nalaze najvažniji njegovi delovi kao što su procesor, matična ploča, memorija i dr. Kućišta se obično prave od čelika, aluminijuma ili plastike.

Slika 2.1. Izgled kućišta

Slika 2.1. Izgled kućišta


Računarska kućišta se proizvode u mnogo različitih veličina i formata (engl. form factor). Danas se najviše koristi ATX format, iako se sve više proizvode kućišta manjih veličina (mATX format). Kućišta se prilagođavaju formatu matične ploče, tako da postoje i matične ploče ATX, mATX, Mini-ITX i ostali formati.

Takođe kućište ima podelu i po veličini, pa tako imamo mini tower, mid-sized tower i full-sized tower kućišta. Isto tako kućišta se proizvode i u raznim oblicima, tako da imamo desktop ili pizza kućišta koja su položena vodoravno, tanka kućišta koja su namenjena za male prostore. Danas se nastoji da se veličina kućišta svede na što manje dimenzije, tako da se sve više pojavljuje Mini-ITX standard koji je najmanji format od svih navedenih. Većina kućišta sadrži napajanje, ali možete kupiti gola kućišta i odvojena napajanja.


Otvaranje kućišta

[edit]

Kućište računara nije neophodno otvarati da bi se uspešno koristio računar, ili da bi se razumelo kako on radi. Međutim, ako ćemo se baviti održavanjem, moramo znati da "uđemo" u kućište, da bi mogli, ako je to potrebno, zamenimo neku neispravnu komponentu koja se nalazi unutar kućišta, ili dodamo neku komponentu, radi modifikacije računara.

Za otvaranje kućišta neophodan nam je odvijač, ravan ili krstast. Poželjno je da odvijač bude namagnetisan, zato što će u suprotnom, bar jedan zavrtanj sigurno upasti u kućište. Vađenje zavrtnja magnetnim odvijačem je znatno lakše. Istovremeno, na taj način se sprečava nastanak kratkog spoja, koga mogu izazvati čak i prsti prilikom pokušaja vađenja zavrtnja.


Na slici 2.2. prikazana je unutrašnjost kućišta nakon skidanja poklopca.



Sledećih koraka bi se trebalo držati prilikom otvaranja kućišta:

  • Isključiti računar softverskim putem (start-turn off computer-turn off), isključiti računar putem prekidača koji se nalazi na zadnjoj strani kućišta, izvaditi kabl napajanja iz utičnice, zatim, izvaditi sve kablove sa zadnje strane kućišta.
  • Da bi se skinuo poklopac kućišta, potrebno je odviti zavrtnjeve koji ga drže. Ti zavrtnjevi se nalaze sa bočne ili zadnje strane kućišta.
  • Polako skidati poklopac. Može se desiti da poklopac pruža otpor, u tom slučaju pažljivo potražiti uzrok.



MATIČNA PLOČA

[edit]

Matična ploča (sl. 3.1.) je deo računara koji veže sve komponente na njoj i time omogućava komunikaciju između raznih delova u računaru. U suštini, matična ploča je dom za ostale komponente. Od matične ploče mnogo toga zavisi, jer ona direktno utiče na performanse računara preko njenog čipseta, socketa i tako dalje.


Slika 3.1.

„Gola“ matična ploča


Matične ploče su mnogo napredovale, tako da je danas sasvim uobičajeno da matična ploča ima već ugrađen zvučni čip, grafički čip, LAN (mrežni) čip, USB priključke, pa čak i procesor, dok su flopi kontroleri već odavno uobičajeni deo matične ploče. Zanimljivo je spomenuti da je nekada i flopi kontrolere bilo potrebno dodatno ugrađivali u matičnu ploču. Tokom godina pojavljivali su se različiti standardi za matične ploče. Danas je uobičajen ATX standard. Jedna njegova varijanta je mATX, koja se koristi kod specijalnih matičnih ploča namnejenih za manja kućišta, dok je obična ATX ploča nešto veća. Takođe postoji stari AT standard koji je osnova ATX-a, ali se danas više ne proizvode matične ploče za taj standard.


Delovi matične ploče

[edit]
  • Čipset je glavni deo koji veže sve ostale delove sa procesorom i šalje informacije procesora ostalim delovima. Sastoji se iz dva dela: NorthBridge i SouthBridge. NorthBridge je direktno konektovan sa procesorom (CPU) preko FSB-a (Front Side Bus ili Magistrala) što omogućava brzo pristupanje podacima iz memorije i grafičke kartice. Od njega najviše zavise performanse matične ploče zbog čega je on integrisan u matičnu ploču ši ne može da se menja. Southbridge je sporiji od Northbridge-a. Zbog toga sve informacije iz procesora idu prvo preko Northbridge-a pa tek onda na Southbridge koji je pomoću magistrala spojen na PCI, USB, zvučni čip, SATA i PATA konektore i tako dalje.
  • Socket određuje koji procesor možemo da stavimo u matičnu ploču. Nemoguće je staviti AMD procesor u matičnu ploču koja podržava Intel socket (i čipset).
  • BIOS (Basic Input/Output System) kontroliše primitivne funkcije računara i svaki put proverava svoje stanje kod paljenja računara.
  • Memorijski slotovi služe kao dom za RAM memoriju, obično ih ima više.
  • PCI slotovi (Peripheral Component Interconnect) konektori za zvučne, TV, mrežne pa i grafičke karte.
  • AGP port (Accelerated Graphics Port), konektor namenjen za grafičke karte, karakteriše ga veća brzina od PCI-a.
  • IDE konektori (Integrated Drive Electronics), služi za spajanje PATA hard diskova, optičkih uređaja (DVD/CD-ROM/RW). Obično imamo dva ovakva konektora.
  • SATA konektori (Serial Advanced Technology Attachment) je nešto novijeg datuma nego PATA, služi za konektovanje SATA hard diskova i donosi bolje mogućnosti. sam konektor je nešto manji i praktičniji.
  • USB priključci (Universal Serial Bus) služi za priključivanje spoljnih uređaja (štampača, memorijskih štapića...). Najnoviji standard je USB 2.0 koji je mnogo brži od starog USB 1.1.
  • Legacy konektori- Zastareli i prevaziđeni konektori (serijski i paralelni), još su uvek tu radi podrške za starije uređaja iako se sve manje koriste, jer ih karakteriše mala brzina.
  • Konektori za periferije- Konektori za miš i tastaturu su takođe veoma dugo sa nama i nisu se previše menjali. Danas se sve više miševi i tastature (rijeđe) prave za USB standard.
  • CMOS baterija- Pamti neke vitalne i osnovne postavke. Sadrži u sebi sistemski sat.
  • Integrisani delovi- Većina ploča danas ima već ugrađene audio (zvučne), mrežne pa i grafičke čipove.
  • Naponski konektor- Preko njega matična ploča dobija struju (preko razvodne kutije) i dalje je deli ostalim delovima na matičnoj ploči.

Ugradnja matične ploče

[edit]

Prilikom ugradnje matične ploče, potrebno je da se raspakuje, ne bi li se proverilo da li sadrži sve što je potrebno. Ukoliko ste naručili novu matičnu ploču, normalno je da uz nju dobijete nešto U/I kablova i uputstvo za rukovanje. Ukoliko ste naručili matičnu ploču sa procesorom i/ili memorijom, uobičajeno je da to sve bude ugrađeno, ali može da stigne i odvojeno. Poneki

pribor uz ploču sadrži i antistatičku narukvicu da bi se sprečila oštećenja usled statičkog elektriciteta prilikom ugradnje.

Pre nego što se ugradi, matična ploča mora biti pravilno podešena kako bi mogla da prihvati procesor. Većina novijih matičnih ploča ima kratkospojnike koji određuju brzinu CPU-a i potreban napon. Ukoliko su nepravilno podešeni, može se desiti da sistem uopšte ne radi, da radi sa greškama ili čak da se ošteti CPU.

Matična ploča se pričvršćuje na kućište pomoću jednog ili više zavrtnjeva i pomoću nekoliko plastičnih odbojnika.

Evo kratkog objašnjenja, kako bi trebalo ugraditi matičnu ploču u sistem

Slika 3.2 Otvori na ploči

Slika 3.2. Otvori na matičnoj pločiSlika

  • Pronađite otvore na matičnoj ploči za metalne i plastične odbojnike (sl 3.2.). Metalne odbojnike treba da koristite uvek kada je oko otvora prsten od kalaja. Plastične odbojnike koristite kada oko otvora nema prstena od kalaja. Uvrnite sve metalne odbojnike u novo kućište na odgovarajuća mesta, tako da se poklapaju sa otvorima za zavrtnje na matičnoj ploči.
  • Ugradite sve plastične odbojnike direktno u novu matičnu ploču sa donje strane dok ne uskoče na mesto. Ugradite U/I zaštitnik preko priključaka na zadnjoj strani ploče (ako su slobodni).
  • Instalirajte novu matičnu ploču u kućište postavljajući je na dno tako da svi odstojnici dodiruju kućište (sl. 3.3.). Obavezno poravnajte U/I zaštitnik sa kućištem ili priključke na zadnjoj strani ploče sa U/I zaštitnikom koji je već na kućištu. Obično ćete morati da postavite ploču u kućište i pomerite je u stranu da biste odstojnike postavili na mesta u kućištu. Kada se ploča nađe na pravom mestu, otvori za zavrtnje na ploči treba da se poklope sa svim metalnim odstojnicima ili sa otvorima za zavrtnje na kućištu.
  • Uzmite zavrtnje i sve plastične podloške isporučene uz matičnu ploču i pričvrstite matičnu ploču za kućište (sl. 3.4.).


Slika 3.3.Instaliranje matične ploče

Slika 3.3. Instaliranje matične ploče

Slika 3.4. Pričvršćivanje matične ploče
Slika 3.4. Pričvršćivanje matične ploče


MIKROPROCESORI

[edit]

Za procesor (sl. 4.1.) tj. mikroprocesor, (CPU- central processor unit- centralna procesorska jedinica), se kaze da sačinjava „mozak“ računara. Međutim, procesor u stvari sačinjava „mozak“ zajedno sa nekoliko čipova i kola na matičnoj ploči. CPU kontroliše najveći deo procesa i potprocesa koji se odigravaju unutar računara, tj. obavlja izračunavanja i procesiranja.


Slika 4.1. AMD sempron procesor


Procesori se mogu odrediti sa dva glavna merila: njihovom širinom i brzinom. Brzina procesora je prilično jednostavan pojam. Brzina se računa u megahercima (MHz), što znači milion ciklusa u sekundi; brže je bolje! O širini procesora malo je komplikovanije raspravljati, jer se širinom iskazuju tri osnovna podatka o procesoru. To su:


  • ulazna i izlazna sabirnica podataka,
  • unutrašnji registri,
  • adresna sabirnica memorije.

Režimi rada procesora odnose se na različita radna okruženja i utiču na instrukcije i mogućnosti čipa. Režim rada procesora određuje kako procesor vidi memoriju sistema, kako upravlja njome i poslovima koji je koriste.

Moguća su tri različita režima rada:


  • Realni režim (16-bitni softver),
  • Zaštićeni režim (32-bitni softver),
  • Virtuelni realni režim (16-bitni programi unutar 32-bitnog okruženja).

Hladjenje- hladnjaci

[edit]

Toplota može stvarati neprilike u bilo kom savremenom računaru. Brži procesori obično troše više energije i zbog toga stvaraju više toplote. Procesor je obično najveći potrošač snage u računaru i u većini situacija ventilator u kućištu računara možda neće biti sposoban da predaje toplotu bez neke pomoći.Slika 4.2. Hladnjak

Za hlađenje računara kod koga toplota procesora stvara probleme možete kupiti (za manje od 5 $, u većini slučajeva) posebni dodatak za CPU koji se zove hladnjak (sl. 2.1.), a služi da odvodi toplotu sa čipa CPU-a. U mnogim slučajevima potreban je veći standardni hladnjak sa dodatnim ili dužim rebrima zbog veće površine hlađenja.



Hladnjak odvodi toplotu iz procesora pa se ona može izbaciti iz sistema. Ovo se čini upotrebom termičkih provodnika (obično metal) koji prenose toplotu procesora u peraja sa velikom površinom izloženom vazduhu koji se kreće.


Otkrivanje grešaka procesora

[edit]

Procesori su obično veoma pouzdani. Većina problema javlja se sa drugim uređajima, ali ako se sumnja u procesor postoje koraci koji se mogu preduzeti radi otkrivanja njegovog kvara. Najlakša stvar koja može da se uradi jeste da se mikroprocesor zameni rezervnim koji je provereno ispravan. Ako se problem ne ponavlja, prvi procesor je neispravan. Ako problem i dalje postoji, neispravnost je verovatno negde drugde.

Ako za vreme POST-a procesor nije ispravno identifikovan, matična ploča je možda podešena pogrešno ili je možda potrebno ažurirati BIOS. Potrebno je proveriti da li su kratkospojnici na matičnoj ploči ispravno postavljeni i da li je ona ispravno konfigurisana za procesor koji je ugrađen; opet bi se trebalo uveriti da li posedujemo poslednju verziju BIOS-a za matičnu ploču.

Ako izgleda da računar radi čudno nakon što se zagreje, trebalo bi postavite procesor na nižu brzinu. Ako kvar nestaje, procesor je možda neispravan ili prisilno ubrzan.

Mnoge teškoće sa hardverom u stvari su prerušeni softverski kvarovi. Dobro je imati poslednju verziju BIOS-a za matičnu ploču, kao i poslednje verzije upravljačkih programa za sve periferijske uređaje. Takođe, dobro je imati poslednju verziju operativnog sistema, pošto će s njom obično biti manje problema.

Ako izgleda da je matična ploča računara potpuno otkazala, procesor se može zameniti drugim, sa matične ploče koja radi sa istim CPU čipom. Možda je procesor sa prve ploče krivac. Ako je računar i dalje mrtav, kvar je negde drugde; verovatno u matičnoj ploči, memoriji ili jedinici za napajanje.


Ugradnja procesora

[edit]

Procesor se ugrađuje na matičnu ploču, u slotove[3]. Na slotu se nalazi poluga kaja ima svrhu da pričvrsti procesor i onemogući njegovo ispadanje iz ležišta. Potrebno je podići polugu i procesor nezno postaviti u slot. Takođe, na slotu i procesoru se nalaze oznake koje služe kao

Slika 4.3 Ugradnja procesora

Slika 4.3. Pričvršćivanje polugomorjentacija za postavljanje procesora- nožice procesora i otvori na slotu moraju biti poravnate (sl. 4.3.).

Nakon toga, procesor se pričvršćuje polugom tako što se poluga vraća u prvobitni položaj (sl. 4.4.), ukoliko se desi da poluga pri spuštanju pruža otpor, nikako nije preporučljivo koristiti silu, potrebno je proveriti da li je sve prethodno uradjeno korektno. Slika 4.3. Oznake na procesoru i slotu

Procesor je postavljen i na red dolazi postavljanje hladnjaka na isti. Pre postavljanja hladnjaka, između procesora i hladnjaka postavljamo termalnu pastu.



Termalna pasta se dobija prilikom kupovine procesora i ona omogućava međusobno prijanjanje bez prisustva vazduha i bolje odvođenje toplote iz procesora u hladnjak.

Pasta se nanosi na centar procesora (sl. 4.5.), Potom se pasta mora ravnomerno razvući po povržini procesora. Pasta se razvlači prstima ruke, ali je potrebno da se koriste plastične rukavice, ili obična plastična kesica, da bi zaštitila procesor od masnoće koja se može praneti sa prstiju, a ujedno i prste od paste. Nakon toga postavlja se hladnjak.

Slika 4.5 Nanošenje termalne paste

Slika 4.5. Nanošenje termalne paste Slika 4.6. Postavljanje hladnjaka Slika 4.7. Povezivanje sa napajanjem

Slika 4.6 Postavljanje hladnjaka


Hladnjak se mora postaviti tako da on pravilno prekriva procesor, zatim se mora zakačiti za matičnu ploču, a to se obavlja putem klipsova koji se nalaze na hladnjaku. Postavljanje hladnjaka prikazano je na slici 4.6. Na kraju, hladnjak povezujemo na napajanjem (sl. 4.7.), postavljeni hladnjak, priključen na napajanje dat na prikazu slike 4.8.

Slika 4.8 Postavljen hladnjak

Slika 4.8. Pravilno postavljen hladnjak

MEMORIJA

[edit]

Memorija predstavlja radni prostor procesora sistema. To je oblast privremenog smeštanja u kojoj se moraju nalaziti programi i podaci koje obrađuje procesor. Smeštanje u memoriju smatra se privremenim zato što podaci i programi ostaju u njoj sve dok računar ne izgubi napajanje električnom energijom ili dok se ponovno ne pokrene. Pre nego što se računar isključi ili ponovno pokrene, svi podaci koji su promenjeni treba da se snime na neki od uređaja za trajno čuvanje (obično disk), tako da se kasnije mogu ponovo učitati u memoriju. Za memoriju često kažemo RAM, od random access memory (radna memorija). Glavna memorija se naziva RAM-om zato što možete proizvoljno (i brzo) da pristupite bilo kojoj lokaciji u memoriji. Ovakvo označavanje može ponekad da zbuni, a često se i pogrešno tumači. Na primer, memorija samo za čitanje ROM (read-only memory) takođe ima proizvoljan pristup, a razlikuje se od sistemskog RAM-a po tome što se u nju obično ne mogu upisivati podaci. Isto tako se i memoriji na disku može pristupiti proizvoljno, ali je ne smatramo RAM-om.


Tri glavne vrste fizičke memorije u savremenim PC-jima jesu:

  • ROM.- Memorija samo za čitanje (Read only memory),
  • DRAM.- Dinamička memorija sa proizvoljnim pristupom (Dynamic random access

memory),

  • SRAM.- Statički RAM.

SIMM i DIMM memorije Većina savremenih sistema prihvatila je memorijski modul sa jednim redom izvoda (Single Inline Memory Module, SIMM) ili memorijski modul sa dva reda izvoda (Dual Inline Memory Module, DIMM) kao alternativu pojedinačnim memorijskim čipovima. Ove male kartice umeću se u posebne utičnice na matičnoj ploči ili memorijskoj kartici. Pojedinačni čipovi memorije zalemljeni su za SIMM/DIMM, tako da je uklanjanje ili zamenjivanje pojedinačnih čipova nemoguće. Umesto toga, moraćete da zamenite čitav modul ako otkaže bilo koji njegov deo. Sa SIMM/DIMM modulom postupa se kao da se radi o jednom velikom memorijskom čipu.

Slika 5.1 Modul memorijska lestvica


Slika 5.1.Modul-memorijska lestvica


ROM

[edit]

Memorija samo za čitanje, ili ROM, jeste vrsta memorije koja može da čuva podatke trajno ili polutrajno. Nazvana je tako zato što je u nju ili nemoguće ili teško upisivati podatke. ROM se često naziva i trajnom memorijom, zato što svi podaci ostaju smešteni u njemu i kada se isključi napajanje. Kao takav, ROM predstavlja savršeno mesto za naredbe za okretanje računara, tj. za softver kojim se podiže sistem.


ROM matične ploče obično sadrži četiri glavna programa. Kod većine sistema to su

sledeći programi:

  • POST (power-on self test – samoispitivanje po uključenju napajanja). Niz rutina koje

ispituju da li delovi sistema rade pravilno.

  • CMOS podešavanje. Program sa menijima koji dozvoljava korisniku da podesi

parametre, opcije, sigurnosne mere i željene vrednosti u ustrojstvu sistema.

  • Učitavanje sistema. Rutina koja pregleda najpre disketnu jedinicu a zatim disk, tražeći

operativni sistem koji bi se učitao.

  • BIOS (basic input/output system – osnovni ulazno/izlazni sistem). Niz upravljačkih

programa za uređaje, koji treba da predstavlja standardni interfejs za osnovni hardver

sistema, naročito za onaj koji treba da deluje u toku podizanja sistema.


Postoje četiri različite vrste ROM čipa:

  • ROM. Memorija samo za čitanje (Read Only Memory)
  • PROM. Programabilni ROM (Programmable ROM)
  • EPROM. Izbrisiv PROM (Erasable PROM)
  • EEPROM. Prepisiv PROM (Electrically Erasable PROM) ili fleš ROM

DRAM

[edit]

Dinamički RAM- DRAM jeste vrsta memorijskog čipa koja se najčešće upotrebljava za glavnu memoriju savremenog računara. Osnovne prednosti DRAM-a su velika gustina, što znači da možete smestiti veliki broj bitova u veoma mali čip, i veoma niska cena koja omogućava nabavku veće memorije. Ćelije memorije u DRAM čipu čine mali kondenzatori koji zadržavaju električni naboj koji označava bit. Nevolja sa DRAM-om jeste to što je dinamički i što mora stalno da se osvežava ili će se pojedinačni kondenzatori u memoriji isprazniti, a podaci izgubiti. Osvežavanje se obavlja kada kontroler memorije sistema nakratko zastane i pristupi svim redovima podataka u memorijskom čipu.

Nažalost, osvežavanje memorije oduzima procesorsko vreme od drugih poslova, s obzirom na to da je za svaki ciklus osvežavanja potrebno nekoliko taktova procesora.

DRAM se koristi u računarskim sistemima zato što je jeftin i čipovi mogu gusto da se pakuju, što znači da velika memorija može da se smesti u mali prostor. Nažalost, DRAM je spor, obično mnogo sporiji od procesora. U cilju povećanja brzine razvijeno je više različitih vrsta arhitektura za DRAM.


SRAM

[edit]

Sasvim drugačija vrsta memorije koja je značajno brža od većine DRAM memorija. Statički RAM, ili skraćeno SRAM, dobio je naziv po tome što mu nije potrebno redovno osvežavanje, za razliku od DRAM-a (dinamičkog RAM-a). Osim što ne zahteva osvežavanje, SRAM je mnogo brži od DRAM-a i može sasvim dobro da drži korak sa savremenim procesorima. Postoji SRAM memorija sa vremenom pristupa od 2 ns ili manje, što znači da može ići u korak sa procesorima koji rade na 500 MHz ili više!

U poređenju sa DRAM-om, SRAM je mnogo brži, ali i mnogo manje gust i mnogo skuplji. Mala gustina znači da su SRAM čipovi fizički veći i da se u njih može smestiti ukupno manji broj bitova.

Iako je SRAM preskup da bi se koristio za glavnu memoriju, projektanti računara su našli načina da iskoriste SRAM za značajno povećanje brzine računara. Umesto da se skupi SRAM upotrebi za celokupan RAM, kako bi ovaj mogao po brzini da prati procesor, mnogo se više isplati projektovati jednu malu i veoma brzu SRAM memoriju, nazvanu keš memorijom.

Keš memorija radi sa brzinama koje su bliske ili čak jednake brzini procesora. Procesor uglavnom neposredno čita podatke iz keš memorije i upisuje ih u nju. Za vreme

itanja, podaci u veoma brzoj keš memoriji unapred se nadopunjuju iz sporije glavne memorije ili DRAM-a. DRAM je sve donedavno bio ograničen na brzinu od oko 60 ns (16 MHz).

Da bi se što više izbegle okolnosti u kojima procesor mora da čita podatke iz spore glavne memorije, kod savremenog sistema postoje obično dva stepena keša, keš 1. stepena (L1 – Level 1) i keš 2. stepena (L2). Keš 1. stepena (ili prvostepeni keš) takođe se naziva ugrađenim ili unutrašnjim kešom, zato što je ugrađen neposredno u procesor i predstavlja u stvari deo matrice procesora (osnovnog čipa). Zbog toga keš L1 uvek radi sa punom brzinom procesora i predstavlja najbrži keš u svakom sistemu.

Keš 2. stepena (ili drugostepeni keš) naziva se i spoljašnjim kešom, zato što se nalazi izvan čipa procesora. Keš L2 uglavnom ćete naći neposredno uz ležište procesora kod sistema Pentium i prethodnih. U cilju povećanja brzine, sledeća Intelova rešenja, među kojima su Pentium Pro i Pentium II, sadrže keš L2 kao deo procesora. On se i dalje nalazi izvan čipa samog procesora, ali je postavljen unutar pakovanja ili modula procesora, umesto na poseban čip. Prema tome, sistemi Pentium Pro i Pentium II uopšte nemaju keš na matičnoj ploči; sav keš se nalazi unutar modula procesora.


Ugradnja memorije

[edit]

Memorija se ugrađuje u memorijske slotove koji se nalaze na matičnoj ploči (sl. 5.2.), tako što se nožice, pritiskom prstiju umetnu u slot (sl. 5.3.), a zatim se kukice koje obezbeđuju letvicu zaključaju.


Slika 5.2. Slotovi za memorijsku karticu
Slika 5.3. Postavljanje kartice

Slika 5.2. Slotovi za memorijsku karticu

Slika 5.3. Postavljanje kartice

KARTICE (GRAFIČKA I ZVUČNA)

[edit]

Grafička kartica

[edit]

Pored monitora grafička kartica (sl. 6.2.) je najvažnija komponenta koja odlučuje o kvalitetu slike na monitoru. Grafička kartica može biti integrisana na matičnoj ploči u obliku čipa ili dolazi kao poseban deo, u obliku kartice. Kvalitet grafičke kartice zavisi od vrste grafičkog procesora- taktu na kojem on radi, o vrsti, brzini i količini memorije.


Grafička kartica može imati jedan ili više izlaza:

  • VGA je izlaz za CRT monitore,
  • DVI je izlaz za LCD monitore,
  • TV (OUT) izlaz za TV.

Bolje grafičke kartice umesto TV izlaza imaju VIVO (Video IN/Video OUT).


Delovi grafičke kartice

[edit]

Slika 6.2. Grafička kartica i njeni delovi


Dakle, kao što se može videti sa slike 6.2. osnovni delovi grafičke kartice su:


  • Grafički procesor (prevodi binarni kod u sliku),
  • Video memorija (za obradu podataka potrebne procesoru),
  • TV izlaz,
  • DVI izlaz,
  • VGA izlaz.

Ugradnja grafičke kartice

[edit]

Ugradnja grafičke kartice zahteva sledeče korake:


  • Kartica se u slotove postavlja pažljivo, držii se za ivice, pri tome se mora paziti da se ne dodiruju čipovi i kola (sl. 6.3.).
  • Ivični priključak se postavi u odgovarajući priključak na ploči (sl. 6.4.). Snažno

se pritisne vrh kartice- podjednako se pritiskaju obe strane, dok kartica ne nalegne na

svoje mesto.

  • Svi nosači kartice se osiguravaju zavrtnjima (sl. 6.5.).
Slika 6.3. Pravilno držanje kartice
Slika 6.4. Postavljanje kartice u slotove


Slika 6.3. Pravilno držanje kartice prilikom ugradnje

Slika 6.4. Postavljanje kartice u slotove



Slika 6.5 Pričvršćivanje zavrtnjevima


Slika 6.5. Pričvršćivanje zavrtnjevima


Zvučna kartica

[edit]

Za svaki sistem koji treba da bude u stanju da koristi multimediju, mora se obezbediti zvučna kartica i par spoljnih zvučnika.

Zvučna kartica (Audio card, Sound card) (sl. 6.1.) pretvara zvuk u digitalni signal te pretvara digitalne signale u zvuk preko zvučnika ili slušalica. Dva glavna dela zvučne kartice koji obavljaju ove poslove su digitalno-analogni pretvarač (D/A converter) i analogno-digitalni pretvarač (A/D converter). Pojednostavljeno glavna funkcija zvučne kartice je dati što kvalitetniji zvuk za slušanje muzike, gledanje filmova, igranje igrica itd. Pored toga što omogućuje reprodukciju zvuka zvučna kartica omogućuje i snimanje zvuka.

Slika 6.1.Zvučna kartica

Slika 6.1.Zvučna kartica

Vrste zvučnih kartica

[edit]

Zvučna kartice možemo podeliti na one koju su ugrađene u matičnu ploču (onboard audio) i one u obliku kartice koje se postavljaju u slotove (ISA, PCI) na matičnoj ploči. Sve moderne matične ploče imaju onboard audio ali preporučuje se (radi boljeg zvuka) ugradnja posebne zvučne kartice i u tom slučaju se onboard zvučna kartica onemogući (ili u BIOS-u ili preko jumper-a na matičnoj ploči).


Boja
Uloga priključka
Priključak za mikrofon (ulaz)
Linijski priključak (ulaz)
Glavni priključak za zvučnike (izlaz)
Priključak za zadnje zvučnike (izlaz)
S/PDIF priključak ili za subwoofer (digitalni izlaz)
Tabela 6.1. Tablica sa Microsoft PC99 standardom za označavanje spoljnih priključaka odgovarajućom bojom


Ugradnja zvučne kartice

[edit]

Ugradnja zvučne kartice nije ništa komplikovana i slična je [#_Ugradnja_grafičke_kartice ugradnji grafičke kartice].

Dakle da bi se instalirala zvučna kartica potrebno je otvoriti računar, priključiti karticu u slot (PCI), zatvoriti računar, podići sistem i instalirati drajvere.


MONITORI

[edit]

Monitori su izlazne jedinice koje služe za prikazivanje podataka iz računara. U početku su monitori bili crno-beli, crno-narandžasti, crno-zeleni ili sa relativno malim brojem boja dok je danas standard 24-bitna paleta boja to jest oko 16,7 miliona boja i rezolucija 1024x768 piksela.

Katodni monitori

[edit]

Katodni monitori (CRT, Cathode Ray Tube) (sl. 7.1.) su danas najzastupljeniji i bazirani na TV tehnologiji. Površina ekrana (prednji deo katodne cevi) je pokrivena osnovnim elementima, tj. fosfornim tačkama ili trakama.

Na zadnjem kraju katodne cevi se nalazi elektronski top (tačnije tri topa crvene, plave i zelene boje) koji šalje snop elektrona u pravcu pojedinih tačaka i, u zavisnosti od intenziteta zraka, dobija se svetlija ili tamnija tačka date boje na ekranu. Kombinovanjem intenziteta crvene, plave i zelene boje se dobija bilo koja željena boja.

Slika 7.1 CRT monitor


Danas su u upotrebi tri vrste CRT-a:


  • Dot-Trio Shadow Mask
  • Aperture Grille
  • Slot Mas Slika 7.1. CRT monitor

TFT monitori

[edit]

TFT monitori (Thin Film Transistor) (sl. 7.2. ) spadaju u LCD (Liquid Crystal Display) vrstu monitora. Ne sadrže katodnu cev, već tečne kristale između dve staklene ploče, dva polarizaciona filtera, filtera boje i dva sloja za poravnavanje. Iza ovih slojeva se nalazi pozadinsko osvetljenje koje se obično sastoji od više fluorescentnih lampi. Dovođenjem napona na sloj za poravnavanje se stvara električno polje koje poravnava tečne kristale, što onemogućava svetlosti da prođe kroz njih, dok se ukidanjem napona omogućava prolaz.


Slika 7.2. TFT monitor


Razlike izmedju CRT i TFT monitora

[edit]

Razlika između CRT i TFT monitora je velika. CRT monitori su kabasti, dok su TFT tanki i veliki taman koliko treba. Potrošnja električne energije je kod CRT monitora oko 80 vati za 17 inča dok je kod TFT jedva 20. CRT monitori umituju elektrone iz katodne cevi, koji izleću i do 80 cm izvan ekrana i ako čovek sedi blizu onda ga pogađaju. To se oseti pri dugotrajnom sedenju ispred monitora na maloj udaljenosti (idealno je 50 cm, ali tada smo još u zoni zračenja pa je preporučljivo na svakih sat uraditi pauzu od 10-ak minuta). Kod TFT monitora ovoga nema, tj. elektroni ne izleću na toliku udaljenost, već na par cm od stakla.

Osvežavanje CRT monitora je u idealnom slučaju 120 herca po sekundi a većina kvalitetnih monitora je mogla da nam ponudi do 100 herca, jeftiniji su išli do 85 herca[4].

Kod TFT monitora osvežavanje vrši samo kada je to potrebno (kada se na slici nešto pomera). Brzina savremenih TFT monitora je 2 mili sekunde ili 500 slika u sekundi za primer uzmite monitor od 16 ms je imao nešto više od 50 slika u sekundi.


Kako očistiti LCD monitor

[edit]

Za razliku od CRT monitora koji imaju ekran od jakog stakla i koji podržavaju svaku vrstu sredstva za čišćenje koju bi mogli da upotrebimo, LCD monitori su mnogo krhkiji i skloni ogrebotinama.

Pošto je ekran obložen supstancom protiv odsjaja, važno je zapamtiti da se dozvoljava upotreba samo sredstava za čišćenje koja to neće rastvoriti. Dakle bez alkohola, deterdženata, sapuna i vode, takođe zbog toga što je sam ekran mek i lako se može oštetiti i nikada ne upotrebljavati abrazivne supstance za čišćenje, uvek koristiti meke tkanine.

Isto tako treba da zapamtiti da pre nego što se započne čišćenje LCD ekrana, on mora biti isključen iz struje. Najbolje rešenje za čišćenje LCD monitora je upotreba meke krpe ili papirnog ubrua i prvo ukloniti svu prašinu. Zatim, ako ima još prljavštine ili otisaka prstiju, upotrebiti nekoliko kapi čiste vode ili odgovarajućeg sredstva za čišćenje. Ekran obavezno očistiti i ne dozvoliti da se tečnost skuplja na njegovim uglovima.


Povezivanje dva monitora na jedan računar

[edit]

Ukoliko je računar pod Windows- om, potrebno je proveriti grafička kartica podržava dva monitora (pročitajte članak 182708 Microsoft Knowledge Base na adresi support.microsoft.com).

Ako karta ne podržava dva monitora, može se kupiti switch box za monitor i povezati oba monitora za njega, a može se kupiti i nova grafička kartica koja ima portove za dva monitora.

Ako ni tad to ne funkcioniše, može se kupiti i instalirati još jedna grafička kartica.

Potrebno je restartovati računar.

Zatim se moraju podesiti parametri za novi monitor Control Pane- Display (za Windows).

Saveti i upozorenja:

Trenutna grafička kartica može se zameniti onom koja podržava dve monitora, umesto da se dodaje još jedna kartica.

PCI ili AGP slotov se moraju koristiti za obe grafičke kartice, ali mogu se koristiti različite tipovi slotova za svaki monitor.

Ukoliko računar ima integrisanu grafičku karticu, još jedan monitor se ne može dodati.

Obavezno koristiti SVGA monitore.


TASTATURA I MIŠ

[edit]

Tastatura

[edit]

Tastatura (sl. 8.1.) je ulazni uređaj preko kojeg računar dobija informacije. Ona na sebi ima višefunkcionalnih celina koje su uvek iste.

Tastatura ima četiri definisane zone:


  • Glavno (Main) područje za kucanje- Zauzima najveći deo tastature i uključuje slova abecede. Moglo bi se reći, da zamenjuje klasičnu mašinu za kucanje
  • Numerička (Numeric) tastatura- Nalazi se u desnom delu tastature i podseća na tastaturu digitrona.
  • Kursorski (Edition) tasteri- Nalaze se između glavnog područja za kucanje i numeričkog dela tastature. Najčešće se koriste za pomeranje unutar teksta ili promenu teksta.
  • Funkcijski (Function) tasteri – Ovi tasteri se koriste kao prečice za izvođenje specifičnih zadataka unutar programa (aplikacija). Najveći broj ovih tastera raspoređena je na vrhu tastature, dok je ostatak raspoređen sa leve i desne strane glavnog područja za kucanje.
Slika 8.1. Izgled savremene tastature

Miš

[edit]

Miš je takođe ulazni uređaj kao i tastatura (sl. 8.2.). Zanimljivo je, da je mlađi od tastature. Miš može biti raznih oblika i dizajna, ali mora imati barem dva dugmeta za pririskanje (savremeniji miševi imaju i po tri), a na sredini, tzv. skrol (scroll) točkić.

Miševi se mogu podeliti na klasične (pomoću kuglice pozicioniraju kursor) i na optičke (na osnovu led senzora ili lasera određuju svoju poziciju u prostoru).

Četiri opcije koje nam omogučava miš su:

  • Pokazivač (Point)- prikaz strelice miša na određenom delu radne površine (desctop), pokazuje nam našu lokaciju u računaru.
  • Klik (Click)- obično kliktanje po jednom od tastera na mišu predviđeno za to, obično će se jednim klikom levog dugmeta neka ikonica selektovati, a levim klikom se otvara padajući meni sa raznim opcijama.
  • Dupli klik (Double click)- ukoliko se dvaput za redom klikne levim tasterom miša obično se otvara neka datoteka (folder) ili pokreće neki program. Slika 8.2. Izgled računarskog miš

HARD DISK

[edit]

Tvrdi disk (ili hard disk) je uređaj koji piše i čita podatke (sl. 9.1.). Svaki računar danas ima barem jedan hard disk. Na njemu se drže svi podaci neophodni za pokretanje računara, kao npr. operativni sistem. Hard disk u stvari omogućava računaru da zapamti podatke i posle gašenja istog. Sam hard disk je napravljen 1950-tih godina, i imao je kapacitet od samo nekoliko megabajta. Danas smo došli do mnogo većih brojki, gde se kapaciteti hard diskova mere u stotinama gigabajta (GB), a na nekim web serverima i u terabajtima (TB). Sve što se nalazi na hard disku je u stvari red bajtova. Svaka datoteka, bilo da je u pitanju slika, video, tekst ili nešto drugo je red zapisanih bajtova na hard disku. Slika 9.1.

Slika 9.1.Hard disk
Izgled otvorenog h.d.

Delovi hard diska

[edit]

Hard disk se sastoji od četiri glavna dela:


  • Magnetne ploče,
  • Glave za čitanje i pisanje,
  • Ruke za čitanje,
  • Osovine.

Rad hard diska

[edit]

Elektronski deo hard diska kontroliše čitanje i pisanje podataka, dok motor okreće ploče. Naravno sve je to napravljeno sa preciznošću na nivou mikrona. Magnetna ploča je najvažniji deo, i ona se okreće brzinom od 5400, 7200 i više rpm (rotacija u minuti), dok se kazaljka (ili ruka) kreće po ploči koja je izuzetno precizna i lagana, a uz to i brza.

Elektronski deo hard diska kontroliše čitanje i pisanje podataka, dok motor okreće ploče. Naravno sve je to napravljeno sa preciznošću na nivou mikrona. Magnetna ploča je najvažniji deo, i ona se okreće brzinom od 5400, 7200 i više rpm (rotacija u minuti), dok se kazaljka (ili ruka) kreće po ploči koja je izuzetno precizna i lagana, a uz to i brza.


Brzo i potpuno formatiranje diska u Windows- u

[edit]

Nakon instalacije Windows-a ili prilikom preformatiranja diska u NTFS, operativni sistem će vam ponuditi da formatirate disk na dva načina (na slici 9.2. je prikazan prozor programa Partition menager). Prvi je potpuno formatiranje (full), a drugi je brzo formatiranje (quick). Potpuno formatiranje traje neuporedivo duže od brzog formatiranja.

Prilikom formatiranja uklanjaju se svi zapisi sa hard diska koji se formatira. Ali, ako se koristi potpuno fomatiranje, Windows će sprovesti i kontrolu diska u potrazi za oštećenim sektorima na koje više ne mogu da se zapisuju podaci, niti da se čitaju sa njih. Loši sektori se obeležavaju i disk se tako formatira da se ovi loši sektori više nikada ne koriste. Suprotno od toga, Quick formatiranje će obaviti samo uklanjanje fajlova a fizička provera hard diska će biti preskočena.

Ako smo „sto posto“ sigurni da naš disk nije oštećen, slobodno možemo da izaberemo brzo fomatiranje, ali ako sumnjamo da je disk oštećen, trebalo bi se izvesti potpuno formatiranj. Takođe kod novih neformatiranih diskova trebalo bi se sprovesti potpuno formatiranje, pre nego disk krene sa korišćenjem.

A ako se želi samo provera stanje hard diska bez formatiranja, upotrebljava se komanda chkdsk /r, koja se unosi u komandnu liniju.


Defragmentacija

[edit]

Ako prilikom rada na računaru, od strane korisnika često dolazi do instalacije i deinstalacije programa, kreiranja fajlova pa brisanja, potrebno je da sa vremena na vreme pokrene Disk Defragmenter (sl.9.2.). To je sistemska alatka, koja sabija sadržaj računara i popunjava "rupe" koje su nastale prilikom deinstaliranja programa ili brisanja fajlova.

Slika 9.2.
Disk Defragmenter


Defragmentacija diska je potrebna zato što će na taj način performanse računara biti mnogo brže, pošto prilikom otvaranja programa ili dokumenata on pretražuje i te "rupe" nastale stalnim brisanjem i pisanjem na hard disk i zbog toga proces otvaranja mnogo duže traje.


Defragmentacija se pokreće sledećim koracima, (to se može i videti na slici 9.3.):

Start/ All Programs/ Accessories/ System Tools/ Disk Defragment/ Analyze/ Defragment


Slika 9.3. Pokretanje defragmentacije

UREĐAJI ZA ČITANJE KOMPAKT DISKOVA I KOMPAKT DISKOVI

[edit]

Uređaji za čitanje kompakt diska su uređaji koji u svom sastavu sadrže mehanizam za čitanje kompakt diska sa pratećom elektronikom i pokretno ležište, na koje se postavljaju kompakt diskovi.

Slika 10.1. Kompakt disk

Kompakt diskovi (CD- compact disc) (sl. 10.1.) jesu optička skladišta koja predstavljaju permanentna pokretna skladišta koja imaju ekstremno veliku gustinu memorisanja. U uređaju za čitanje se nalazi laserski uređaj, i pomoću njega se vrši upisivanje i čitanje podataka sa kompakt diska.


Slika 10.1. Kompakt disk


Trenutno se u upotrebi nalaze tri tehnologije za izradu optičkih diskova:


  • CD- ROM (Compact Disc Read Only Memory) diskovi,
  • CD- RW (Compact Disc Read/ Write)- piši/ briši diskovi,
  • DVD (Digital Video Disc) digitalni video disk.

Slika 10.2. CD- ROM

CD- ROM diskovi i uređaji

[edit]

CD- ROM diskovi su optički diskovi koji dozvoljavaju da se na njih samo jednom upišu podaci, ali dozvoljava da se podaci višr puta isčitaju sa njega. Upisivanje se obavlja putem laserskog permanentnog gravira. Njihov kapacitet je dosta visok i iznosi oko 670 megabajta. Uglavnom se koriste za distribuciju softvera i arhivsko skladištenje. Isti proces izrade ovih diskova koristi se i kod audio diskova i CD romova za skladištenje računarskih podataka.

CD-ROM je uređaj koji može da čita bilo koju vrstu CD medija. CD-ROM se obično spaja na IDE magistralu na matičnoj ploči koja služi za protok podataka, dok se ređe koristi SCSI interfejs.

Prvobitna brzina CD uređaja je bila 150 kilobajta po sekundi, odnosno 1x brzina. Tehnološkim napretkom današnja brzina (teoretska) čitanja CD medija je 52x odnosno 7.62 megabajta u sekundi. Pri ovakvim brzinama medij u CD uređaju se vrti na 10000 okretaja u minuti.

Inače- izraz CD-ROM koristi se i za diskove i za uređaje koji ih čitaju.


CD- RW diskovi i uređaji

[edit]

Piši- briši (CD-RW) diskovi su obloženi magnetnim materijalom, koji ima mogućnost promene polariteta samo ukoliko je zagrejan. Da bi se upisali podaci koristi se moćan laserski zrak, koji zagreje mikroskopsku zonu na magnetnom mediju koji omogućava prihvatanje magnetnih uzoraka. Podaci mogu biti čitani ozračavanjem laserskim zrakom manje snage magnetni sloj i čitanjem reflektovane svetlosti.

CD-RW je uređaj koji može da snima podatke na CD medij. Upravo je to najbitnija razlika između CD-RW-a i običnog CD čitača. Brzina pisanja na medije je obično 48x ili 52x, ali to nije uvek izvodljivo. Mnogo zavisi i od kvaliteta medija, ali i u načinu zapisivanja podataka. Kada se zapisuju podaci, brzina na početku nije ista kao na kraju. Obično zapisivanje krene sa manjom brzinom (npr. 16x) da bi završila imeđu 40x i 52x.

Pisanje pri većim brzinama je često dovodilo do prekida u zapisivanju zbog nemogućnosti obezbeđivanja odgovarajućeg protoka podataka (buffer underrun) prema CD-RW-u. Najčešće se radi o nekvalitetnom mediju ili sporijem računaru. Zbog toga su firme koje prave ove uređaje izmislile funkciju koja se zove "buffer underrun protection", čija je osnovna namena da zaustavi snimanje i ponovo ga pokrene kako CD medij ne bi bio uništen.


DVD diskovi i uređaji

[edit]

DVD disk je razvijen radi distribucije filmova, međutim njegova adaptacija DVD-ROM, može da skladišti i računarske podatke. Ovaj disk nam nudi veći kvalitet i više memorijskog prostora. Kapacitet mu je oko 5 GB. Dakle, namenjen je, a i danas se koristi za distribuciju filmova, multimedijalnih aplikacija, a može i da zameni CD- ROM, jer može da skladišti digitalizovane tekstualne, grafičke, audio i video podatke.

DVD uređaj služi za reprodukovanje sadržaja koji se nalaze na DVD mediju. Neki DVD uređaji mogu samo da prikazuju sadržaj, dok postoje i uređaji koji su u mogućnosti i da snimaju nove podatke sa računara ili drugog DVD medija. Standardna brzina snimanja i pisanja današnjih DVD medija je 21.13 MB/s, odnosno 16 puta (16x) brže od prvobitne brzine snimanja - 1.32 MB/s.

Nakon samog predstavljanja DVD medija i uređaja pojavio se problem kompatibilnosti između raznih formata. Danas su formati objedinjeni i obično ih svi noviji uređaji uredno čitaju, uključujući: DVD-RW, DVD+RW, DVD-RAM, DVD-R i DVD+R. Takođe većina uređaja čita i snima i dvoslojne DVD medije.


Ugradnja CD-ROM-a

[edit]
  • Pažljivo ubaciti uređaj da klizne u ležište (sl. 10.3.)odgovarajuće veličine.
  • Kod nekih kućišta treba na strane diska učvrstiti šine. U tom slučaju učvrstiti ih pomoću zavrtanja koje su dobijeni uz kućište ili uz disk uređaj.
    Slika 10.3. Ubacivanje CD- ROM- a
    Slika 10.4 Priključivanje kabla za podatke

Slika 10.3. Ubacivanje CD- ROM- a

Slika 10.4 Priključivanje kabla za podatke


  • Ubaciti disk uređaj u ležište tako da šine pravilno kliznu na mesto.
  • Priključiti postojeći kabl za podatke (sl. 10.4.) u konektor na zadnjoj strani uređaja. U slučaju da dodajete nov kabl utaknite ga u uređaj pre nego što stavite uređaj u ležište.
  • Priključiti odgovarajući kabl za napajanje u uređaj (sl. 10.5.).



Slika 10.5. Priključivanje kabla za napajanje

DISKETE I DISKETNE JEDINICE

[edit]

Disketa (sl. 11.1.) je jednostavan, jeftin, pokretni magnetni medijum za memorisanje malog kapaciteta. Mnogo godina diskete su bile osnovni medijum za distribuciju softvera i pravljenje rezervne kopije sistema. Međutim, sa dolaskom CD-ROM i DVD-ROM diskova kao osnovnog sredstva za instaliranje ili učitavanje novog softvera u računar i jeftinih jedinica za traku velikog kapaciteta za pravljenje rezervnih kopija, disketna jedinica se ne koristi veoma često na savremenim sistemima, izuzev možda kod konstruktora, instalatera ili tehničara sistema. Skorašnja unapređenja u tehnologiji napravila su nove vrste disketnih jedinica sa memorijom od 120 MB i više, čineći ovu jedinicu upotrebljivijom za pravljenje privremenih kopija ili za prenos datoteka sa sistema na sistem.

Slika 11.1. Disketa


Slika 11.1. Disketa


Disketna jedinica (sl. 11.2.) je spoljnja memorija, nalazi se na prednjem delu kućišta računara. U nju se ubacuje disketa, tačnije, disketna jedinica služi za čitanje i zapisivanje podataka sa diskete.

Slika 11.2. Disketna jedinica

Disketne jedinice danas primaju standardne diskete od 3,5" (inča) i kapaciteta 1.44 MB. Iako je ovaj način prenosa podataka već uveliko zastareo, disketne jedinice se i dalje nalaze na svim konfiguracijama kao neki vid spone sa ranijim računarima i kao poslednje sredstvo, ako ne možete iz nekog razloga preneti podatke na neki drugi nacin. Slika 11.2. Disketna jedinica


Čišćenje disketnih jedinica

[edit]

Kod disketnih jedinica mogu se javiti greške prilikom čitanja ili pisanja, zato što su glave[5] prljave. Međutim, disketne jedinice nije teško očistiti.

Uređaj za čitanje diskete možemo očistiti ručno ili upotrebom nekog pribora za čišćenje glava.

Postoje dve vrste pribora za čišćenje: mokri pribor koristi disketu za čišćenje isprskanu tečnošću da bi se glave oprale, dok suvi pribor koristi disketu za čišćenje koja sadrži neki abrazivni materijal.

Kod ručnog čišćenja potrebno je koristiti štapić za čišćenje natopljen tečnošću kao što je čisti alkohol. ovaj postupak zahteva otvaranje sistema, da bi se došlo do disketne jedinice, a može zahtevati i vađenje, pa čak i delimično rasklapanje jedinice.

Ručno čišćenje zahteva fizički pristup glavama da bi se one prebrisale sunđerastim štapićem bez dlačica umočenim u rastvor za čišćenje. Za taj postupak potrebno je određeno iskustvo. Ako se glave nepažljivo protrljaju štapićem za čišćenje, može se poremetiti njihovo poravnanje. Treba raditi pažljivo, laganim pokretima napred-nazad. Nikako ne bi trebalo trljati sa jedne na drugu stranu (u odnosu na pravac kretaja glava). Takav pokret bi mogao da pomeri glavu i poremeti joj poravnanje. Zbog poteškoća i opasnosti koje sobom nosi ručno čišćenje, u većini slučajeva preporučujem jednostavan pribor za mokro čišćenje zato što je to najlakše i najsigurnije.

Većina proizvođača uređaja i disketa preporučuje čišćenje na svakih 40 sati rada uređaja. Pošto se disketna jedinica danas retko koristi osim za izradu rezervnih kopija ili za konfigurisanje sistema, podešavanje i ispitivanje, teško je proceniti kada ističe 40 sati rada.

Obično je pravilo da se glave čiste jednom godišnje ako se sistem nalazi u čistoj kancelariji bez dima ili čestica drugih materija. U sredini gde se mnogo puši, možda treba čistiti svakih šest meseci ili čak češće. U prljavim, industrijskim uslovima verovatno treba čistiti svakog meseca.

U nekim slučajevima potrebno je staviti veoma malu količinu maziva na mehanizam vrata ili neki drugi mehanički kontakt u jedinici. Mazivo treba staviti samo tamo gde je zaista potrebno, jer inače može da izazove nepotrebne probleme.


Ugradnja disketne jedinice

[edit]

U većini slučajeva postupak ugradnje disketne jedinice sastoji se od učvršćivanja jedinice na šasiju računara i spajanja kablova za napajanje i za signale (slično je [#_Ugradnja_CD-ROM-a ugradnji CD- ROM- a]). Obično su za ugradnju potrebni odgovarajući nosači i zavrtnji. Oni se obično nalaze na samoj šasiji.

Kako se disketne jedinice obično ugrađuju u ista tanja ležišta kao i diskovi, fizički deo posla kod ugradnje je isti za oba uređaja.


ZAKLJUČAK

[edit]

Dakle, na kraju mi ostaje samo da duboko izdahnem i iznesem neke najbitnije činjenice i zaključke koji su izvedeni iz ovog rada.

Prilikom izrade ovog seminarskog rada shvatio sam da su se gomila neispavanih noći (koje sam, naravno, proveo za računarom kucajući i tragajući za literaturom po internetu), ipak isplatile.

To sam uvideo već u prvom poglavlju, gde sam, pokušavajući da što kraće i jasnije objasnim [#_NAPAJANJE_RAČUNARA napajanje računara], njegovu svrhu i kako se ophoditi prema njemu, i sam dosta naučio o tome. Nadam se da će mi znanje koje sam stekao opisivajući i objašnjavajući otvaranje [#_KUĆIŠTE_RAČUNARA računarskog kućišta], pomoći na ispitu (ako mi „zagine to pitanje“). [#_MATIČNA_PLOČA Matična ploča], o kojoj sam iznosio najosnovnije činjenice u poglavlju tri, je „domaćin“ [#_MIKROPROCESORI procesoru], a o „gostu“ se može dosta saznati u poglavlju četiri, gde sam se bavio njegovom svrhom, otkrivanjem grešaka i ugradnjom. [#_MEMORIJA Memorija] i njena ugradnja opisane su u poglavlju pet, pre poglavlja šest, gde se nalaze osnovne karakteristike [#_KARTICE_(GRAFIČKA_I grafičke i zvučne kartice]. U sedmom poglavlju nalaze se karakteristike [#_MONITORI monitora], i par saveta o tome kako ih očistiti i kako postaviti dva monitora na jedan računar. „Bračni par“, kako ja volim da ih nazivam, a to su [#_TASTATURA_I_MIŠ miš i tastatura], nalaze se u poglavlju osam i tu je prikazano osnovno znanje koje se zahteva od korisnika računara da zna o njima. [#_HARD_DISK Hard disk], njegovi delovi, rad i njegovo formatiranje i defragmentacija ukratko su opisani u poglavlju devet. Da bi smo mogli da koristimo kompakt diskove i uređaje za njehovo šitanje, morali bi da „skoknemo“ do poglavlja deset. Poslednja tema, koja zatvara seminarski rad, jeste [#_DISKETE_I_DISKETNE disketa i disketne jedinice]

Svakako sam dužan da, za kraj, objasnim veliku količinu hyperlinkova u sadržaju. Ti silni hyperlinkovi ne znače da ja znam da ih ubacim u tekst, oni su tu iz edukativnih razloga. Kada god kliknemo na jedan od hyperlinkova, vratićemo se na temu za koju se on povezuje. To će nas naterati da nakon čitanja rada (u mom slučaju izrade), utvrdimo gradivo, tako što ćemo ga još jednom pročitati.


LITERATURA

[edit]

Knjige:

[edit]
  • Peter Norton: Nova unutrašnjost PC- ja, prevod 1. izdanja, Kompjuter Biblioteka, Čačak, 2003.
  • Scott Mueller: Nadogradnja i popravka PC- ja, prevod 11. izdanja, CET Computer Equipment and Trade, 2000.
  • Joel Rosenthal i Kevin Irwin: PC Repair and Maintenance: A Practical Guide, Charles River Media, 2004.
  • Slobodan Petrović: Održavanje računara, Viša železnička škola, Beograd, 2004.
  • Zoran Čekerevac: Osnovne računarske tehnike, Viša železnička škola, Beograd, 2003.

Preporučeni Sajtovi :

[edit]



  1. ^ Podela je uprošćena jer se rad bavi osnovnim stvarima, inače se u stručnim literaturama nalaze složenije podele.
  2. ^ Napredno upravljanje napajanjem (APM – Advanced Power Management) jeste skup tehničkih uslova koji su zajednički razvili Intel i Microsoft. APM određuje niz interfejsa između hardvera koji upravlja napajanjem i operativnog sistema računara.
  3. ^ Ležišta namenjena za ugradnju procesora
  4. ^ 1 herc je jedna slika u sekundi koju iscrta monitor.
  5. ^ Glave se koriste za čitanje i upisivanje podataka na disketu.